Moja majka i ja negujemo dugogodišnju tradiciju da svake godine posetimo neku novu destinaciju. Nije nam primarno da odsedamo u skupim hotelima i jedemo po skupim restoranima, pa nas taj put izađe sasvim pristojnu novčanu sumu koju je jednom godišnje realno odvojiti, a i obe smatramo da je novac uložen u putovanje dobra investicija. Ovog puta obišle smo četiri nesvakidašnja i božanstvena grada u Francuskoj i Španiji, na obodu Atlantskog okeana.

Najviše novca potrošile smo na avionske karte – kupile smo ih sredinom novembra, imale smo jedno presedanje, te je konačna cena iznosila oko 100€ po osobi. Smeštaj nas je koštao 30€ za obe, po danu, a do njega smo došle preko sajta Airbnb, koji je krajnje pouzdan i koji svima toplo preporučujem.

Što se obedovanja tiče, doručkovale smo u pekarama – patiserijama (kolače, kroasane, razna peciva, čokoladne kolačiće), kupovale namirnice u supermarketu (gde su cene nekih proizvoda jeftinije nego kod nas). Ručale smo po turskim fast-food restoranima, mahom kebab čija je cena oko 4€ (pre-preukusno!), i po lokalnim kafeterijama nešto poput kanapeja po imenu pincho, odnosno parče bageta sa raznovrsnim prilozima (pršuta, jaje, riba, račići…). Njihova cena iznosi u proseku po 1€. Pojesti preko dva pinchosa predstavlja već energetski šok. Cene kafe i čaja su iste kao i kod nas, osim, razume se, u prestižnim restoranima.

Najpre smo doputovale u Bilbao, najveći grad Baskije, muškoj populaciji poznat po klubu “Atletiko Bilbao”. Boravili smo kod mladog bračnog para, u lepo opremljenom i čistom stanu. Ostavivši deo prtljaga, sledeće jutro putovanje se nastavilo do Bijarica, gradića na obali Atlantskog okeana, u Francuskoj pokrajini Akvitanija, koji se nalazi svega 2 i po sata vožnje od Bilbaoa. Na našu sreću, kako se ispostavilo, nije bilo direktne autobuske linije do Bijarica već smo morali da presedamo u španskom primorskom gradiću San Sebastijanu, (na baskijskom Donostia). S obzirom da smo imale skoro pet sati lufta, pružila nam se mogućnost da i ovaj grad obiđemo uzduž i popreko. San Sebastijan leži na obalama Baskijskog zaliva, u podnožju Pirineja, sa šetalištem oko dugačke peščane plaže i ogromnim talasima, kakve slobodno mogu reći da nisam videla u životu (ispostaviće se da će ipak u Bijaricu biti znatno veći).

Ovako izgleda teretana u San Sebastijanu

Stoga, ne čudi što je surfovanje ovde najzastupljeniji sport. Grad inače odlikuje prelepa arhitektura i prostrane plaže, od kojih je najpoznatija “La Concha” (školjka) koju krase i remek dela momka koji crta po pesku, a koja je od udara velikih talasa sa okeana zaštićena ostrvcem Santa Clara.

Mladić satima oslikava u pesku

Ovaj grad čuven je i po svojoj gastronomiji koja je obeležena sa mnogo prikupljenih Mišelinovih zvezda*, što ga dodatno čini turističkom destinacijom prve klase.

(*Mišelinove zvezdice najveće su i najvrednije priznanje u kulinarskom svetu koje dobijaju restorani sa pestižnom ponudom i uslugom. Dodeljuju se na osnovu ocene anonimnih kritičara, a predmet ocenjivanja su: kvalitet jela, veština kuvanja, originalnost jela, cena i doslednost posetilaca.)

Lično sam veliki ljubitelj podvodnog sveta, pa me je oduševilo saznanje da ovaj grad ima najveći akvarijum u Evropi. Cena je oko 15€, podeljen je na tri segmenta i potrebno je oko dva sata da se sve obiđe. Prvi segment predstavlja podmorski muzej u kom se mogu videti i ostaci praistorijskih riba, školjke, makete brodova, kosti kita, ali i raznih drugih vodenih nemani. Drugi i treći segment rezervisan je za akvarijume sa raznovrsnim vrstama podvodnih bića: od preslatkih šarenih ribica, hobotnica, morskih konjića, do jezivih ajkula, džinovskih raža, kornjača…

I dok je u Beogradu stezala zima i temperatura nemilosrdno padala u sve veći minus, ovde je bilo 20 stepeni, sunce je sijalo, a talasi divljali. Bilo je hrabrih koji su se i kupali. San Sebastijan je važno turističko mesto i premda je u februaru bilo prilično prazno, ne sumnjam da je tokom sezone prepuno. Grad koji će mi ostati urezan duboko u srce zbog svoje energije, mirisa vode  i zvuka talasa, i ako ikada budete imali prilike da ga posetite uradite to bez razmišljanja.

Spomenik Don Kihotu, San Sebastijan

U predvečernjim satima krenuli smo putem Bijarica. Nekada je ovaj grad bio najpoznatije letovalište evropskog plemstva i gospode, a u njemu su boravili i Napoleon, Viktor Igo,  kraljica Natalija, Aleksandar Obrenović i Draga Mašin,  Ernest Hemingvej, Čarli Čaplin, Frenk Sinatra i mnogi drugi. Njegova elegancija nije jenjavala ni do dana današnjeg. Prefinjenost je prava reč kojom može da se opiše ovaj neverovatan gradić. Iako su cene u ekskluzivnim hotelima, restoranima i buticima prilično visoke, postoje i lepa mesta gde za pristojan novac možete popiti kafu ili pojesti francuski kroasan i kupiti pravi baget. Gde god da uđete, lokalci će se osmehivati i pozdravljati vas sa Bonjour, što vremenom postaje toliko simpatično i zarazno da ćete i nesvesno sami početi da pozdravljate druge… Bonjour, bonjour!

Bijaric krase dve velike plaže od kojih jedna nosi baš takav naziv – Grande Plage. Posmatrajući okean sa obale jedne od ovih plaža osetila sam strahopoštovanje prema ogromnoj vodenoj površini.

Bila sam odjednom tako mala i nebitna u odnosu na svet i moćni Atlantik. Kako smo bile van sezone, plaže su bile prazne, ispunjene tek po kojim surferom iz neke od okolnih surferskih škola. Vetar je nemilosrdno duvao, a talasi su dostizali visinu dovoljnu da potope omanji brodić. Bilo mi je savršeno jasno kako toliki brodovi potonu pod naletom bure.

Nažalost, prst je takođe morao da “upadne u kadar”, kako zbog jakog vetra ne bih ostala bez telefona. 

Koga zanima – okean miriše drugačije, „tirkizniji“ je od mora i pomalo zastrašujuć (posle svih onih riba koje sam videla i za koje znam da tu plivaju, kao i talasa koje bi dete neplivača bez problema mogli utopiti).

Ovde smo zadržale četiri dana, odnosno tri noći, a odsele smo kod sredovečnog gospodina, pravog Francuza, nekadašnjeg generala, člana musketarskog reda Akvitanije, u autentičnoj i veoma zanimljivoj kući staroj sedamdesetak godina. Sve ovo čini da se osećate kao pravi stanovnik Bijarica. Moda je veoma zastupljena i bila sam prijatno iznenađena odevnim kombinacijama starijih gospođa u već poznim 60-im , pa čak i 70-im. Obučene su tako jednostavno, a tako šik.

Povratak u Bilbao… Grad u kom imate osećaj da ste lokalac, nije popularan kao Barselona ili Madrid, ali i te kako ima šta da pruži. Pored sjajne arhitekture, ovaj grad je dobio privilegiju da se u njemu otvori muzej apstraktne umetnosti “Gugenhajm”, koji se nalazi još i u Njujorku, Veneciji i Berlinu. Ova zadivljujuća građevina, okružena rekom Nervion, ostavlja bez daha, kako enterijerom tako i eksterijerom.

“Kuca” od 60.000 cvetova

Na našim putovanjima izbegavamo gradski prevoz, volimo da idemo peške jer na taj način istražujemo grad i njegovu energiju. Gde god se okrenete srešćete ponosne vlasnike jednog ili više pasa, prosto je neodoljivo kako gotovo svako ima svog čupavog ljubimca. Ljudi su energični, slabo govore engleski, ali daće sve od sebe da vam objasne kuda treba da idete. Veoma je zanimljiva pijaca u  Bilbau – “Merkado de la ribera” jer je najveća maloprodajna pijaca u Evropi, osnovana 1929, a obnovljena 2013. godine.

Jedan dan našeg boravka odvojile smo i za put u španski grad Gerniku, po kom je čuvena slika Pabla Pikasa dobila ime. Udaljen je svega pola sata vožnje od Bilbaoa. Tokom Španksog građanskog rata, ovaj grad bio je bombardovan od strane Nemačke 1937. godine, pa je Pikaso svoju sliku posvetio stradalima u ovom napadu. Nikada nije želeo da govori o ovoj slici i po njegovoj želji nije smela biti vraćena u Španiju dok se ne uspostavi demokratija.

Grad je mali, nekako topao, sa velikim zašumljenim parkom i jezercetom u kom plivaju patke i labudovi. Svakako da postoji ulica posvećena velikom umetniku, kao i na zidu naslikana slika slavne “Gernike.”

Nakon što smo prošetale i obišle grad, te popile i kafu za svega 1,5€ u lokalnoj kafeteriji, krenule smo nazad za Bilbao.

Nismo bile u prilici da odemo na fudbalsku utakmicu, koja bi se mogla označiti kao derbi ovog dela Španije, između fudbalskih klubova Real Sosijedad (San Sebastian) vs. Osasuna (Pamplona), jer je kiša padala veoma žestoko, propraćena udarima vetra od tridestak kilometara. Neophodno je naglasiti da je kiša u ovom delu Evrope veoma česta, kišobrani su veoma veliki i jaki, jer moraju odoleti snažnim naletima vetra. Ipak, žiteljima ovih gradova ovo kao da ne smeta. Njihov vedri duh i nasmejana lica mogu se videti na svakom koraku.

Inače, čuveni stadion “Atletiko Bilbao” koji se zove San Mames, nalazi se skoro u samom gradu i posetile smo ga uoči samog odlaska iz Baskije. Krenule smo nazad za Beograd, i mada je kiša to jutro pljuštala, ispraćene smo u velikom stilu. Na putu do aerodroma, oblaci su se razmakli i pojavila se najlepša duga koju sam ikada videla. Štaviše. Dve duge.