Najbolja stvar koja čoveku može da se dogodi jeste da bude sam.
U sopstvenoj samoći smo najbliži istini, i u njoj nema opasnosti da ćemo dušu zagaditi tuđim mislima i idejama.
Sam Niče je govorio kako treba težiti samoći, nikako mnoštvenosti, i da je pravo bogatstvo uopšte ne čitati knjige i druge pisce. Savršeno ga razumem. Čovek je imao pravo.
Najgora stvar za nekog ko želi da razmišlja svojom glavom jeste da čita tuđe knjige. Od kada sam to shvatila izbegavam ih u širokom luku, koliko mogu kao neko ko studira književnost.
Nisam mazohista, časna reč!
Što se tiče ovog prvog, ne volim ljude nešto posebno, pa ih i uspešno izbegavam.
Ipak, rekli bi ste,  svakome je potreban neko, jer na kraju dana nismo ništa više od ljudi, slabih i nemoćnih da hodamo bez svog para. Jebi ga, tome su nas naučili još u danima iz vrtića vaspitačice sa čuvenom – Ajmo, svako sa svojim parom u red.
Sa parom.
U red.
Postoji mnogo problema koje čovek nosi sa sobom kroz život. Prvi je – par, a drugi problem je – red.
Nisam ništa pametnija od ostalih ljudi, te ne očekujte od mene da vam razrešim ove probleme.
Ja sam samo neko ko razmišlja.
Ako ste shvatili poruku sa početka teksta nećete me ni čitati uopšte.

Foto: i.pinimg.com

Usamljenost je ružna reč. Gora je od svake psovke, ako mene pitate, bar u opšteprihvaćenom kontekstu. Usamljenost bi trebalo da bude sinonim za – bogatstvo.
Hodanje van reda je imperativ, ukoliko težimo sreći.

Ja sam recimo trenutno jako srećna dok jedem medeno srce, sama u stanu.
Uh, koliko sam samo srećna! Zamislite sada da idem po kafanama, da pijem i da se slikam sa drugaricama, da kačim te slike sa provoda po društvenim mrežama i da haštagujem sa – sreća.
Budalaština. Ako mene pitate draže mi je medeno srce od bilo koje kafane.

Znate, jednom mi je jedna starija žena u autobusu rekla – devojko, skloni se iz reda da otkucam kartu! Nikada mi niko ništa lepše nije rekao. Podsetila me je u trenutku zaborava, a njemu sam nekad sklona, te sam se sklonila iz reda sa velikim osmehom i neotkucanom kartom. Svakako je ne bih ni otkucala jer je ni nemam. Ali – ššššš, da ne čuje kontrolor.

Za kraj ovih mojih misli, pošto red nalaže određeni zaključak, a red se mora poštovati, mogu samo jedno pitanje da ostavim da visi – koliko će mi trebati da savladam novu kompoziciju na gitari?
Ako znate neki savet kako prsti da ne bole pišite u komentaru.

Svoja, Andrea.

Izvor naslovne fotografije: tumblr.com