Sećam se da je imao najstrožiji pogled, kada pomislim na prošle dane. Vama će možda biti smešno, ali zbog tog pogleda ja nisam pravila nestašluke, želela sam više od života i od sebe. Kada bih htela da uradim nešto vragolasto, na um bi mi pala ta specifična boja oka, te bih ubrzo zaboravila na svoje nečasne namere. Baš meni se zapao jedan od onih koji vam se urežu u srce, pa posle toga ne mozete gledati u tuđe oči, jer se čine nekako praznim. Na gorko-slatki način shvatate da ste potpuni jedino kada poseban par očiju gleda na vas. Nisam znala da ću ih dugo tražiti u ljudima, muškarcima ili ženama, samo da još jednom osetim razumevanje pogledom bez ijedne izgovorene reči. Od tog vremena, gde je ćutnja bila moj spas, a tišina tečni razgovor između dvoje nedosanjanih, sada učim ponovo da uspostavim komunikaciju – samo sa nekim drugim.
Sa nekim ko izaziva moju maštu da smisli još neku psovku na njegov račun. Ko ništa ne razume. Ili, pak, sve. Ni sama nisam sigurna. Ponekad imam utisak da se igram sa đavolom.

“Hoćeš dva sata da me gledaš kao potpuna ludača ili ćeš nešto i da kažeš?”

Kako ne uporediti prošlost i sadašnjost? Znam da ćete sada reći nešto poput “nisu svi isti”, “nemoj to da radiš”, ali volim da se svađam, inatim i jednostavno galamim. Što da ne? Kao i svaka žena, pogledom sam htela da poručim na koje ću sve ritualne načine izvršiti njegovo ubistvo i kojim životinjama ću dati prvo da se naslade, ako još jednom vidim taj tup pogled nerazumevanja. Mislite da je shvatio?
Well, think again.

“Ozbiljno, Ivana. Ne znam što dramiš, kaži lepo u čemu je problem i sve ćemo da rešimo.”

Nastavljam da gledam u njega. Da smo u prošlosti, sad bih već bila utešena, posramljena i smirena. Dobila bih nagradu za trud, bez imalo reči. Ali ne, meni je život trenutno namenio ovog čoveka. Neozbiljno derište u telu dvadesetosmogodišnjaka. Čoveka, koji na sasvim obično pitanje, nalik “gde si, nisam te video/la sto godina?”, odgovara sa “ispred tebe”, dok se valja od smeha. Doduše, tu sam pomalo kriva, jer sam se smejala tome. I sad mi je malo smešno.
Vidite, u tome je problem! Smeh je njegovo glavno oružje od početka. Osmehom me je kupio i konstantnom šalom me još uvek drži uz sebe. Ljubav je duhovitost i duhovitost je ljubav.

“Problem je u tome što me ne shvataš ozbiljno!” – kazem mu, udarajući nogom o pod. “Evo, sad bih te odalamila ovom pikslom koliko sam besna, dok ti bezbrižno sediš i ne shvataš. Moram da ti crtam, a i kad bih ti nacrtala, verovatno bi me pitao da docrtaš i ti nešto, zaboravljajući na temu.”

Po trenutno, širokom osmehu od uva do uva i bleskastoj faci, znam da će reći nešto što će da me izbaci iz šina, koloseka, staze i čitavog univerzuma.

“Kike, sve tebe tvoj jedini razume. Ti bez mene ne možeš, Kikice.”

Šta raditi sa muškarcem na kog vičete, udarate ga, a on vas zaljubljeno gleda i apsolutno ne sluša ništa šta govorite? Malo je reći da sam besna. Vulkan sam. Zemljotres. Cunami.
Možda ne cunami, strah me je vode, ali svakako tornado. Šta god vam padne na um, a da je potpuna katastrofa. Obavija ruke oko mene dok se otimam i ljubi me, tako da čekam prvi trenutak nepažnje kad ću moći da se oslobodim. Tada ga ujedam što jače mogu za vrat.

“Nisi fer! Ja tebe ljubim, a ti mi ovako vraćaš.” – kaže pomalo ljuto.

Dok sva srećna uživam u svom činu, jer sam uspela da ga iznerviram, čujem kako kaže da će da mi vrati. I to je to. Počinjem da bežim, jer znam da će vratiti golickanjem. Dok se jurimo iz sobe u sobu, shvatam kako za samo jedan tren od normalne devojke postajem divljakuša koja zaboravlja reči. Shvatam da sa mojom prošlošću, od koje zavisi većina mojih pesama i priča, nikada ne bih mogla sve ovo da radim. Imala bih potpuni Mir. Ali dok se jurim sa zelenookom dosadom, uočavam kako sam negde na pola puta smetnula sa uma i u čemu je bio problem i moja ljutnja. Tako ovaj čovek deluje na mene. On je moj Nemir. Uči me da osećam, da budem u pokretu i još važnije, da odvojim bitno od nebitnog. Da sanjam svoje snove i baš kao sada, da pojurim za njima, jer me on neće držati zatočenom.
Zastajem naglo i sudaramo se.

“Ja sam ljuta na tebe, znaš? Nisam zaboravila.” – kažem mu.
“I ne treba, ali možemo da se prepiremo posle, važi? Sad hoću da se volimo i da dodješ kod mene, Kike.”- odgovara i širi ruke.
Dolazim mu prekrštenih ruku, dečije napućenih usana, nećkajući se.

“Hej, to što sam došla ne znači da neću da te lupim nečim po glavi ili uštipam tako da će da te čuju svi. Ne opuštaj se!”
Obavija ruke, smešeći se i kaže samo jedno: “Znam.”

Ovaj jednostavan čin me naterao da još jednom prigrlim svoje Sad. At this moment. Ne pitajući se za prošlost i zaboravljajući na jedne lepe oči.

Sadašnjost 1: Prošlost 0.

Naslovna fotografija: irishtimes.com