Kada je Bog stvarao Zemlju, okupio je sve zvezde Univerzuma, podelio ih velikim praskom na dva dela i poslao u najudaljenije delove Vaseljene. Neke su podeljene na manje delove koji bi u vidu kosmičke prašine besciljno lutale ovim prostorima. Za Prvorođene zvezde imao je zamisao. Lutaće besciljno Vaseljenom u potrazi za onom drugom polovinom, u jednom trenutku će pasti na Zemljino tlo i postaće ljudska bića. Postaće Ona i On. Različiti, a slični, kao jaje jajetu. Osuđeni da dišu isti vazduh. Žive kao jedno; i postoje samo kao jedno. Na kraju, umiru kao jedno. ili jednostavno umiru, ako se njihove duše nikada ne pronađu. Lutaće besciljno kroz zilion života u potrazi za onim drugim. Legenda kaze da što su bliže jedno drugom, osećaji su jači. Legenda kaže da će oni znati. Sa prvim dodirom i pogledom. Da pripadaju jedno drugom. Da su jedno.
Sedeo je negde tamo, udaljen kilometrima od mene i čekao. Da me voli. Ja, udaljena kilometrima od njega. Stvorena da ga volim. Bili smo stvoreni da budemo jedno. Da čekamo na Nas.
Sve je počelo sa jednim osećanjem, nepoznatom ovom svetu. I jednim filmom, koji je tog trenutka obeležio moje postojanje.
Zvala se Sofi. I bila je ista Ja. Jedno veliko dete zarobljeno u telu žene. Sama. Uplašena. Ali slobodna. Prelepa. Neverovatna. Govorila je jezikom koji poznajem. Verovala je u zvezde. U duše koje besciljno lutaju vekovima tražeći jedno drugo. Kroz vreme. Prošle živote. Verovala je da Univerzum vlada ovim svetom. Ljudima. Njihovim bićima. Verovala je njegovim očima u kojima je videla sebe. U kojima je videla život pre ovog života.
Čekala ga je kao što sam ja čekala tebe. I osećala te. Kao deo mog postojanja.
13. januar 2015.
Trčala sam ulicom. Naš prvi susret. U mislima je odzvanjalo: “Ako se pronađemo, legende o zvezdama će postati istinite. Ako me pronađe…”
Bila sam uplašena.
Ko je on? Kako izgleda? Da li ću mu se svideti? Da li će me voleti?
Melodija već poznatog filma. Podrhtaji. Suze. Osmeh. I strah. Znao je. Da sam to bila Ja.
Sve što jesam, izlazilo je iz mene. Zilion života koje smo živeli. Vekovi čekanja. Hladna i mračna Vaseljena kojom lutam trazeći tebe. Čekali smo ono drugo. I ti si to znao. Sve vreme. Znao si sve. Znao si celu priču.
Bio si moj Ian. Ja tvoja Sofi.Voleli su se na način na koji ovaj svet nije razumeo. Bili su neverovatni. Izmišljeni. Iz njih je isijavala čitava svetlost Vaseljenje. Pričali bi sa zvezdama. Menjali svet. Svojom ljubavlju. Bio je njen zaštitnik. Bio je njen svet. Onda dok bi joj govorio ljubav na svim drevnim jezicima sveta koje su samo Ona, On i Univerzum poznavali. Govorili bi reči kao što su bezuslovno, neizmerno, beskonačno, zauvek.
“Oni” nikada ne ostaju zauvek. To smo znali oboje. Od prvog trenutka.
Otišao je i odneo sa sobom jedan deo mene. Kako bi zauvek pripadali jedno drugom. Ostavio je za sobom neizbrisiv ožiljak svakog savršenog trenutka koga smo kreirali za ovaj svet. Ostavio je dve jedinice urezane u mojoj koži , da me zauvek podsećaju ko sam.
Svakog se jutra probudim sa osmehom, poželim najdivniji dan ovom Suncu, životu i krenem u novi dan.
Jer znam. Znam da postojimo i da hodamo pod istim nebom. Jer znam da se svakoga dana trudim da budem bolji čovek jer me je on tome naučio. Jer znam da me je spasio za sve druge i za sve ono što tek dolazi. Jer znam da postoji bezuslovna ljubav. Ona je sačuvala Sofiju za ovaj život. Jer znam da su legende o međuzvezdanima istinite. Jer znam, da srešcemo se ponovo.
Izvor naslovne fotografije: dreamcatcherreality.com