Koliko često uzimamo telefon u ruke, palimo prednju kameru i pravimo fotografiju sebe kako se „spontano“ smešimo, gledamo u stranu, ili čak, daleko bilo, pućimo usne? Ovaj način fotografisanja predstavlja planetarni fenonomen kojim smo se svi zarazili. Još pre nekoliko godina, naša prestonica je prilikom jednog istraživanja zauzela zavidno 78. mesto na listi 100 gradova čiji stanovnici najčešće prave selfije. Tadašnja statistika je glasila: 35 od 100.000 ljudi pravilo je selfije (na prvom mestu bio je filipinski grad Makati sa 258 autora selfija na 100.000 ljudi). Današnja statistika verovatno bi pokazala drastično veće brojke.

Otkud nam uopšte ta fascinacija sopstvenim likom? Još u mitskom dobu, prelepi Narcis je zaljubljeno gledao svoj odraz u vodi, a danas, kao da smo svi pomalo postali narcisi, opsednuti slikanjem sebe samih. Psiholozi upravo tako i određuju pojavu selfi fotografija. U članku objavljenom u časopisu Psychology Today, dr Pamela Rutledž navodi kako pravljenje selfija indicira narcizam, nisko samopouzdanje i vapaj za pažnjom.

pinterest.com

Želja da se detaljno prostudira sopstveni lik nije uvek i nužno smatrana narcizmom – slikari su vekovima stvarali autoportrete, a niko ih nije optuživao da su egoisti, to je bio izraz njihove samorefleksije, predstava načina na koji doživljavaju sebe, kao i način da svoj lik sačuvaju od zaborava. Slikanje selfija ne može predstavljati pandan ovom umetničkom činu, jer (pored očiglednih razlika u mediju) slikar nikad svoj lik ne idealizuje kao što to čini jedan autor selfija – slikar predstavlja jedan autentičan deo sebe, manje ili više vidljiv drugima. Nasuprot tome, selfiji sve više postaju sredstvo manipulacije kojim sebe težimo da predstavimo u što boljem svetu pred svojim virtuelnim prijateljima i pratiocima. Otud je postala retkost napraviti samo jedan selfi – slikamo se onoliko puta koliko je potrebno da na slici uhvatimo svoj najlepši izraz lica, odgovarajuće osvetljenje, prigodnu pozu itd.

Zašto nam je potrebno tih nekoliko (desetina) pokušaja da se pred drugima pokažemo „kakvi jesmo“? Društvene mreže, koje su proslavile selfije, zasićene su fotografijama naizgled savršenih ljudi, i nama samima se nameće potreba da dostignemo taj ideal. Zato u slučaju da nismo savršeni, jer niko i nije, lako ćemo uz pomoć brojnih i lako dostupnih aplikacija sakriti bubuljice, bore, smanjiti sebi nos ili povećati usne (o filterima da i ne govorimo).

Selfi fenomen postao je imperativ koji pojedinca upućuje da se intenzivno bavi svojim fizičkim izgledom. Preterana fokusiranost na same sebe od nas pravi narcise, zagledane u odraze koji su, posle svih foto-obrada, daleko od istinitih. A kada nam dopre do svesti da zapravo i nismo tako savršeni, postajemo nesigurni i još više se povlačimo u sebe. U tome leži paradoks najpopularnijeg produkta društvenih mreža.

pinterest.com

Društvene mreže, kako sam naziv kaže, treba da nam pomognu da se povežemo sa drugima, dok opsednutost stvaranjem svog idealnog ja i nemogućnost da se ono ostvari u realnim okvirima čini nas zapravo manje društvenim. Kako prekinuti ovaj začarani krug? Jednostavno – budimo ono što jesmo, iako smo malčice nesavršeni. Ne prihvatajmo pritisak društvenih mreža da svi budemo hodajući ideali. Jer zapravo, niko od nas i nije; i upravo te male razlike neće dopustiti da se naša slika udavi u moru lažnih selfi-lica.

Fotografije: youtube.com, pinterest.com