DEVEDESETE

Na šta prvo pomislim kada čujem ovu reč?

Moje prve asocijacije, a one su uvek najiskrenije i najautentičnije, jesu: More, Pag, Bosna, Crvena jabuka, Divčibare, polazak u školu, rađanje deteta, vesti, ratište, turbo, folk, sankcije, nema, vatra, splav, crveno, roze, vrišti, utegnuto, nategnuto, pršti, vrca, silikoni, gori, šljašti, Esmeralda, protest…. ljubav, suze, kolone.

Zašto je u vreme najvećih kriza, bede, jada, čemera, razaranja, nemaštine, bombi, ratova, raspada zajedničke države, moje i naše  jedine domovine, nastao treš? Zašto baš tih devedesetih godina dvadesetog veka? Treš na svim poljima, treš u svemu, na svakom koraku, u svakom trenutku, treš svuda i sa svakim, treš kao jedino postojeće van svih vremenskih okvira i sudova, jedino, neponovljivo, zarazno, rastući treš u svojim najčudnijim formama, oblicima i grotesknim primerima. Da li je to bila pobeda života, ta toliko eksplicitna, napadna, seksualnost, ta sloboda u odnosu polova, često animalna agresivnost, prenaglašenost kao da svi mi živimo svoj poslednji dan, sudnje veče posle koga je jedno veliko ništa… mrak, nestanak sveta. Zato baš jer je trebalo prkositi uništenju, kraju, nestanku, zatiranju ljudskog roda upravo tim pozivom na nastavak života, oplođavanje, reprodukciju kroz taj poziv na seks, na produžetak vrste, na radost nastajanja a ne nestajanja. 

 
 
 
 
 
View this post on Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by @mytavplovak on

U svoj toj golotinji najbukvalnije i ogoljavanju svih iskonskih potreba, strasti, svega fizičkog do dna, do koske, bez finoće, što verbalizacijom u pesmama, što lascivnim spotovima, uopšteno favorizovanjem svega što je hiper, a što je hiper to je i super!  Vrištećim bojama, golim nogama, grudima i čime još već, vulgarnim rečnikom prkosno idemo u sve ono što otkad je sveta i veka, daje klicu života. Život nastaje iz tog naboja, zova čula, trenutne opijenosti, prve ljubavi jer se plašimo da druge možda neće ni biti, ovde i sada. Sve to što gledamo i osećamo, poimamo svojim čulima, srcem i mozgom, kažemo da nam se ne sviđa, kažemo da TV vređa naš ukus i inteligenciju, a ipak svi sve znamo ko sa kim, gde, kada, mi to nikad ne gledamo ni za živu glavu, deca nipošto a opet se, naravno uvek slučajno, baš tu nađemo gde je veselo, ritmično, dinamično, glasno, šaroliko, drečavo…. nešto tu ima, nešto nas tu privuče… opet neki živi  život, neka draž za oko, nešto različito od vesti, rata, lepih sela što lepo gore, nemanja, crnila, sankcija i drugog svega.

Moglo je to i drugačije, kažu. U svim sferama života, sistema vrednosti, umetnosti, postoje suptilniji, nežniji, rafiniraniji, recimo lepši oblici kroz koje čovek može da se iskaže i tada je bilo mnogo takvih iskazivanja. Istina je to neosporna. Ovaj način postojanja, obraćanja, ako hoćemo uopšteno, komuniciranja, bio je poziv, bio je vapaj , ako nisi u trešu, niko ni ne zna za tebe, ako ne podržavaš treš, ne poznaješ taj svet, sve manje imaš osećaj pripadnosti i tražiš svoj identitet. To je najjači utisak koji je obeležio čitavu deceniju. Otišle su naše najbolje godine, a drugi su strepeli od dolaska svojih najboljih godina. Kažu da su sve najbolje. Ne znam da li bih se baš složila sa tim. 🙂  Morali smo se izboriti sa silama smrti, uništenjem svih, svega što smo do tada stvarali, voleli, poimali kao svoje, krv protiv svoje krvi a sve u ime nečega i ničega, u ime viših ciljeva i interesa nekih gore i izvan (a uvek su ciljevi “viši”).

Eros protiv Tanatosa. Život protiv smrti. Pobeda života. Pobeda treša. 

 
 
 
 
 
View this post on Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by @mytavplovak on

Da… tako je baš ispalo.

Moja namera nije bila da dajem stručne analize i osvrte na to vreme, više sam želela da iskažem svoje mišljenje zbog čega je treš nastao baš devedesetih, a zašto je toliko dugo opstao… možda je i to razumljivo.

Autor: Dragana Bijelić

Video materijal: @mytavplovak / Instagram

Naslovna fotografija: printscreen dailymotion/muzika1