Još jedna zima je stigla. Ove godine se osećam drugačije, dosta više nego prethodnih nekoliko godina. Kao da se u moje telo polako i podmuklo ušukala jedna mala, iskričava i tako davno izgubljena čarolija koja najavljuje da se bliži doček Nove godine i ono što isti nosi sa sobom – gomilu pažljivo biranih i upakovanih paketića!
Da ste me prošle zime, u isto ovo vreme, pitali kako se osećam povodom novogodišnje atmosfere, verovatno bih rekla isto što i prethodnih godina – mrzim zimu i jedva čekam da prođe, ali se ove godine nešto opasno promenilo.
Preksinoć, kada je počeo da pada prvi sneg ove zime, uhvatila sam sebe kako uzbuđeno trčim do prozora, odmičem zavese i otvarajući ga pružam ruku, ne bi li mi koja pahulja pala na dlan. U narednih desetak minuta mojim mislima je prostrujalo bezbroj misli o novoj jelki, smernim i elegnatnim ukrasima i idejama kako bih mogla da obradujem voljene osobe. I to ne bih ni primetila da me momak nije upitao – “Andrea, da li si ok? Šta se dešava?”. “Osećam se i više nego ok, ali ne, ne znam šta se dešava.” – bio je moj odgovor.
Međutim, sada mi je sve sasvim jasno – čarolija se ponovo usadila u moje grudi i veselo peva pesmicu “Praznici nam stižu”.
“O ne!” – bila je prva reakcija. Međutim, sada, nakon dva dana, stvari su se poprilično promenile. Počela sam da se pitam, kada sam prestala da osećam čaroliju novogodišnje atmosfere? Kada sam prestala da se radujem svim tim sitnim zadovoljstvima koje kićenje jelke i pakovanje poklona donose sa sobom?
Sećam se da sam uvek pažljivo birala ukrase trudeći se da svaki bude unikat i dovoljno kvalitetnog materijala, kako bi trajao još dugo dugo zima, i kako je kačenje svetiljki svuda po kući, prozorima i vratima bila moja omiljena zabava.
I onda, tek tako, jedne zime koje se ni ne sećam najjasnije, sve je prestalo.
Ugasila se čarolija u meni, a jelka i ukrasi su ostali negde na tavanu u dubokoj prašini, zaboravljeni i odbačeni kao da nikada nisu priredili ni tračak sreće i zadovoljstva.
Interesantno je kako je doček Nove godine oduvek zauzimao posebno mesto u kulturi različitih naroda, i sama ta potreba da se oprostimo od stare i dočekamo novu, ima određeni psihološki momenat, momenat koji govori – ok, prošla je još jedna godina, u sledeću ulazimo još bolji i spremniji, i ok je ako nije sve išlo po planu, ove godine će sve biti drugačije!
Verujem da nam taj momenat nikada nije naišao kada smo bili deca. Iskreno se ne sećam da sam kao dete ikada pomislila na to da se oprostim od stare godine i poželim sebi više petica ili uspeha u sledećoj. Uglavnom sam želela novu igračku, nikako odeću (najgora stvar koju dete može da dobije na poklon!) i jela slatkiše sve dok mi zubi ne utrnu.
Ne znam kada sam tačno prestala da verujem u Deda Mraza, ali se sećam zime kada sam postala svesna toga i đavolski je bolelo. Taj osećaj kada znaš da se menjaš i da se menja stvar tebi do tada najbitnija, da ulaziš u ono što se zove – svet odraslih.
I dan danas se naježim na tu reč i odbijam da prihvatim promene koje odrastanje donosi sa sobom, mada, verujte mi na reč, verovatno sam poslednja osoba za koju bi ste rekli da nije zrela i odrasla.
Ipak, ni to ne menja činjenicu da se vera u Deda Mraza nikada nije ponovo vratila.
I tako se sada pitam, šta je to što se ove godine promenilo?
Kako to da je čarolija ponovo u mojim grudima i da mi usađuje milion slatkih ideja o davanju poklona i usrećivanju porodice?
Možda odrastanje nije krivo za prestanak verovanja u Deda Mraza, jer nisu svi odrasli oni koji ne veruju, možda je samo ta spoznaja da je zapravo Deda Mraz svako od nas, svakog dana u godini ukoliko to poželi.
Možda je samo došlo vreme da mi budemo nečiji Deda Mraz.