Ukoliko vam je promaklo ime Džordže Smit (Jorja Smith), njen glas svakako nije. Sigurno ste ga čuli negde u prolazu ili na radiju. Premda ima samo dvadeset godina, ova mlada Britanka nikako ne zvuči kao neko ko je upravo izašao iz tindejdžerskih godina. Glas, zbog kog zvuči zrelije no što zapravo jeste, njen je najveći adut. On je više nego prepoznatljiv – Džordža u jednom trenutku delikatno oslikava najnežnije emocije da bi već u sledećem izgledalo kao da se bori sa snagom sopstvenog glasa koji snažno juri napolje. Strani mediji ga opisuju kao glas koji bi mogao izlečiti svet.
Svaka njena pesma je jedinstvena, celovita, muzički različita od prethodne i naizgled ni u kakvoj vezi sa ostalima. Karika koja ih povezuje jeste upravo njen glas. I Džordža sama za sebe kaže da je glas njena najbitnija odlika – to što u svim pesmama ona zvuči kao ona. Stoga njene pesme nećete prepoznati po muzici, jer se ona vešto igra sa svim muzičkim stilovima. Glas je tu da vam pokaže da Džordža Smit nije samo izvođač, već i žanr.
Džordža Smit svoj glas koristi na pravi način jer peva o stvarnim problemima i životnim situacijama. Bavljenje plitkim i površnim temama, kome mnogi današnji izvođači pribegavaju radi bržeg uspeha i komercijalizacije umetnosti, ona vešto izbegava. O čemu onda Džordža peva?
Društvena diskriminacija i nepravda možda nije tema koja se očekuje od dvadesetogodišnjaka. Međutim, važno je napomenuti da Džordža svoje tekstove ne piše napamet, već je svedok svog okruženja. Pesma Blue Lights govori o rasnoj diskriminaciji čija je žrtva crnačka populacija kojoj su griža savesti i konstantni osećaj krivice usađeni u mentalitet. U pesmi Life Boats Džordža govori o društvenom paradoksu – ljudi koji se smatraju beneficiranim manjinama su zapravo većinski deo stanovništva, dok pravu manjinu predstavlja mali broj bogatih belaca kojima je sve potčinjeno. Svojim glasom Džordža kao da pokušava da umiri i ublaži ljudsku patnju.
Odu feminizmu Džordža Smit daje pesmom Beautiful Little Fools u kojoj govori o rodnoj neravnopravnosti. Pesma, koju napisala sa samo šesnaest godina, melanholično opisuje dužnost žena da se povinuju društvenim normama. Bavi se i pitanjem ženske lepote i idealom koji nameću mediji i društvo, te ne čudi sto je pesma izašla 8. marta ove godine.
Ljubav je takođe njena velika inspiracija. Džordžina ljubav je uglavnom nesrećna, sa i u problemima, ispunjena čežnjom ili patnjom, ali nikada patetična. A patetiku je danas, priznaćete, teško izbeći.
Teenage Fantasy priliči Džordžinim godinama, u kojoj se pevačica seća saveta koje je dobijala od majke, ali ostalih članova porodice, kada je naivno verovala da je u tinejdžerskim godinama pronašla pravu ljubav.
Get It Toghether je pesma koja joj je u kratkom roku donela uspeh, zbog ostvarene saradnje sa Drejkom (originalna verzija je pesma Superman producenta Black Coffee), a opisuje probleme na koje se u vezi može naići, kao i potrebe pojedinca u odnosu. Na to se nadovezuje Where Did I Go? u kojoj se Džordža pita kako je izgubila sebe u vezi i govori o hrabrosti neophodnoj da bi se reklo zbogom i prihvatio kraj.
Možda najlepša i najdirljivija pesma koja govori o čežnji nakon završetka veze jeste Carry Me Home, duet sa Britancem Maverikom Sejbrom. Ono što je čini posebnom i meni lično najdražom je intro, o kome ništa neću reći već vam prepuštam da ga sami poslušate. A i te kako je vredan slušanja.
Ako već nijednu prethodnu pesmu niste čuli, pesmu On My Mind jednostavno niste mogli da izbegnete. Ovaj avgustovski hit je jedina klupska pesma Džordže Smit. Ipak, ona ostaje dosledna svojim ljubavnim problemima. Isprva veselim ritmom Džordža govori o konačnom oslobađanju od partnera koji je nije dostojan da bi je potom njen glas odao – ona i dalje pati. Međutim, Džordža bira ples umesto plakanja i vedro nastavlja svojim putem uz zarazni bit producenta Preditah.
Mlada, iskrena, osvešćena – Džordžu Smit ne smete propustiti. Ukoliko ne verujete mojim rečima, verovaćete njenom glasu. Ako mene pitate, Džordža će izlečiti svet. Mene već jeste.
