Kuća je stub. Polazak i dolazak. Mesto u kome se vrši najteži porođaj uspomena: lepih, ružnih, ushićenih, srećnih.. Mesto gde možeš biti sav svoj. Mozeš da sediš nag, da se glasno, nimalo dostojanstveno, smeješ, plačeš, gađaš stvarima, rušiš – mesto gde možeš biti i ono najgore i ono najlepše. A sve to ispisuje se u tim zidovima, pojavljuje na plafonu kao trepćuća reklama, te svaki deo tebe ode na tu čvrstu građevinu. Na tim roletnama, prozorima, olucima ostaju delovi tebe – ali tu su, kako bi zauvek ostali. I kad kažem “zauvek”, mislim na pravu, pravcatu večnost.

Juče smo rušili kuću mog pradede. U njoj već niz godina niko ne živi. Kao i svaki napušten čovek i ona je vremenom počela sama da se raspada na deliće. Ionako trošna, nije mogla da preživi odlaske ljudi koji su je godinama nastanjivali. Sa laganim rasparčavanjem, kao da je sve lakše disala kako se deo po deo odvajao. Kao da je rekla: “Hvala, ne bih mogla više.”

Ja sam došla kada je veći deo bio gotov. Iako nisam mnogo vremena provodila tu, ipak je ostala poneka uspomena. Mala, ali vredna. Prvo sam primetila da nema zasađene ribizle, zbog koje sam se iskradala kada je kuća bila puna gostiju. Čudno je kako sam sve videla kao da je tu. Kao da ništa nije taknuto. Privukla me je svojim crvenilom, da je i sada mogu osetiti. Ima ukus dečije radoznalosti.

Dok majstori nose svoje alate i ulaze i izlaze, imam želju da uđem i pregledam sve, jer mislim da će možda otkriti nešto što je u svojoj utrobi posesivno čuvala. Uz svoje zadnje trzaje, ljudi najviše toga kažu i priznaju. Zašto ne bi ova mala kuća? Ipak su u njoj mnoge tajne.

Polukružne stepenice još uvek stameno stoje i sećam se svake prehlade zbog sedenja na njima. Kao i na zidu terase. Baš uz taj zid sam pokušavala bezbroj puta da se popnem, naravno sa one teže strane, preskačući zasađene šimšire. Ako je to mogao moj stariji brat, mogla sam i ja. Ne pamtim tačan broj promašenih pokušaja, bilo ih je mnogo, jer sam tip osobe koju možeš srušiti hiljadu puta, a ona ustaje – iz čistog inata. Kao u filmovima kada kažu likovima u tuči da “ostanu dole”, jer će dobiti žešće batine, ja sam onaj lik koji večito, nepromišljeno ustaje, iako će loše proći.

Promašenih pokušaja je bilo mnogo, ali postaju nevažni u poređenju sa onim jednim putem kada sam se sama, bez ičije pomoći, popela. Pa ponovo sišla, popela se i tako iznova i iznova. Mogla sam sama i dokazala sam to i sebi i drugima. Borba i uspeh traže posvećenost – nikad odustajanje.

Za mene, pri ulasku u hodnik, ta kuća nije ispražnjena, porušena, sa ogromnom rupom na zidu u svakoj sobi. Prostorije vidim kakve su nekad bile. Ulazim u prvu sobu levo, koja je pripadala mojoj baki dok se nije udala. Vidim prostrani, veliki krevet, sliku na zidu, tapete i malu mene kako plačem, jer mi je hir bio da prespavam tu bez roditelja, a kasnije mi se to baš nije dopalo. Nije sve što hirovito želimo dobro za nas. Ne smeta mi spuštena slika sa venčanja prebake i pradeke do vrata, niti Zaječarsko pivo na rupi od zida, jer ne mogu da pokvare osećaj koji me preplavljuje. Kuća mi govori, daruje mi osećaje.

U glavnoj sobi, vidim scenu kada mi baka daje da dotaknem malo pile i to je čas kada se zaljubljujem u životinje (osim mačaka), dok moj brat proživljava traume i beži napolje da se igra. Levo je kupatilo u kome se veselo brčkam i prskam majku koja pokušava da me smiri. To je jedina prostorija koja je zasad, koliko je to moguće, kompletna. Izlazim odatle i prelazim u susednu sobu. Na podu nalazim “Večernje novosti” iz 1973. godine. Sve dobija nekako težak i umoran prizivuk. Kuća mi govori o svojoj starosti i nemoći. Gledam u ispucali pod , neravnine koje zemlja pravi, kao da hoće da iščupa korene i zajedno sa kućom poleti u nebo.

Odlazim u zadnju sobu pri izlasku, levo od ulaznih vrata. U njoj su se smeštali gosti tokom slavlja i slava. Ima bledo roze tapete, koje se listaju na nekim mestima do poda i rupu gde je bio prozor. Kroz nju posmatram moju porodicu kako se ubrzano kreće i komunicira. Baš tu zastajem i osećam žalost. Ne slaže mi se nežna boja uz ovu ruševinu. Ili je nežna, krhka u skladu sa kućom. Na zidu stoji samo slika mog dede iz vojske koju skidam, jer ljubomorno prikupljam sve sto nađem o njemu. Držim je u ruci i mučan osećaj me ne napušta. Isuviše sam živa za ovo mesto. Isuviše čudna, sa glavom na drugoj planeti, potpuno isključena sa ove zemlje. Ali, svemu tome je svedočila i sada svedoči ova kuća.
Da li je to – to? Rađamo se, stvaramo, prljamo krvlju, žuljevima ruke, ulažemo u porodicu i dom da bi jednog dana neko od naših potomaka prisustvovao poslednjem gašenju? Zadnjem poglavlju? I šta tamo piše i kako će ko shvatiti? Znam da je sve prolazno, samo naše telo je lako lomljivo, ali šta je to što ostaje nakon svega? Nakon smrti, izdisaja kuće, čitavog jednog veka?

Na poslednjem stepeniku, zatresla me je kuća, dok niko nije gledao. Tada sam se okrenula i setila. Iza svega, ostaje sećanje. Sećanje na ono kako je nekad bilo, upijanje i arhiviranje onoga kakvo je sad, za dalje prenošenje drugima. I eto večnog života. Eto, svrhe. Sećanje oživljava. Produžava živote umrlima, porušenima, daje nadu zaboravljenima.
Uvek se sećajte nekoga, nečega, ružnih ili lepih momenata. Zaborav je najveći neprijatelj života. Ako zaboravimo, da li uopšte postojimo?

Nosim sa sobom oživljene uspomene iz ove kuće i njenu zadnju emociju koju je mogla da mi pruži. Nemam potrebu da pogledam iza sebe, jer ću je pamtiti onako kako sam je videla – savršenu, lepu, ljubavnu i celu.