Pred tvojom veličinom. Činiš mi se tako dostojanstven u svojoj moći. Dovoljno snažan da me primiš u svoje okrilje; da me zaštitiš i svučeš strahove sa moje kože. Dovoljno veličanstven da mi oduzmeš dah dok stojim tako malena pred tobom, dok osećam tvoju dušu koja diše u svim ulicama, dok mi namiguješ na svakom mostu, izranjaš iz lepog Dunava i zoveš me da plovim sa tobom.
Kažeš mi da ostanem, da te zavolim. Ali ja te ne poznajem, ne znam kako da postupam sa tobom. Drugi te gaze, osetila sam kako te je zabolela jačina ljudske bezobzirnosti dok su njihova usta izgovorala da pripadaju tebi, tako ponosno, isprobavajući tvoje ime poput neke retke vrste vina; samo da bi te kasnije ispljunuli, zaboravljajući da su ikad u sebi imali ukus tvoje večnosti. Bole te zapostavljene građevine nad kojima kasno u noć plačeš, nemoćan jer si im se dao u potpunosti, jer ih voliš baš takve kakvi jesu. Čak i kada te ne poštuju. Čak i kada ruše ono čemu si ti poklonio dar vrednosti.
Želiš da te zavolim, pa mi dopuštaš da te sagledam onako kako oni nikada nisu. Vidim te kako ližeš svoje rane, kako si nekada tako mali i usamljen. Vičeš da si vredan truda. Zato više od svega volim da se dam tebi. Ne želim tvoje ljude, previše su brzi i žustri. Želim da znam tebe. Da me pratiš kroz moje trapave početničke korake dok se vraćam sa žurke, hodajući svoj hod srama pred zabezeknutim stanovnicima. Želim da se ne plašim dela tebe koji zna biti tako okrutan. Kada si sposoban da me baciš uličnim psima koji žele da me rastrgnu deo po deo. Da osete miris mog očaja, usamljenosti. Kada me tvoji ljudi pregaze i podsete da sam sama. Kada mi daruju melanholiju. Želim te, ali bežim još uvek.
Bežim svojoj večitoj, malenoj ljubavi svake treće nedelje i kukavički okrećem leđa. Ali dok sam kraj njega, sećam se tebe. Ulaziš u moju krv, teraš me da te sanjam, pa ti se ubrzo i vratim. Kao uvek, dočekaš me velikim osmehom, žurkom, pesmom, balonima i nežnim poljupcem u vrat. Pošalješ mali list sa svojim stihovima do mojih nogu i čitam dok me grliš nežno, jer sam još uvek uplašena srna zaslepljena tvojom svetlošću. Ali ti si oko mene poput vazduha, mekan poput pamuka. Sa tobom pijem jutarnju kafu, tebi ide prvi pozdrav, a nekad i psovka, naročito kada napraviš gužvu. Ali ti si nestašan oduvek, pa se ne mogu dugo ljutiti.
Mislim da se zaljubljujem u tebe. U tvoj oblik, miris, staru dušu koja čuva tajne velikog broja ljudi, prijatelja koji pruža ruku u nevolji; u opakog frajera sa prljavim rečnikom i čistim srcem. Zaljubljeno gledam tvoje noćne svirače, poeziju koja otiče svakim tvojim milimetrom, kako nas sve gledaš krupnim očima magije i ne mogu odoleti tebi – sa kojim sam jedino slobodna i nevina. Koji mi je jedino preostao nakon gubitka osobe za koju sam smatrala da će zauvek biti kraj mene. Koji se podiže visoko iznad mene i vuče me sebi kada sam spremna da pokleknem i vratim se onome koji me ne zasluzuje
Ti me čekaš. Hipnotišeš.
Ali ja sam izgubljen duša. Nekad plutam daleko od svih rekom zaborava, nekad slušam Led Zeppelin i ne plašim se mraka, jer me ti čuvaš pa smo, bar na tren, izvan svakog zla.
Zato, pre nego što te zavolim, reci mi samo jedno.
“Da li hoćeš da gledaš zvezde sa mnom, Beograde?”