Aleksandra Damjanić je dvadesetogodišnja glumica iz … pa teško je reći kog grada. Rođena je u Beogradu, odrasla u Ljubljani, a svoje vreme sada provodi u Londonu. Na prvi pogled, ona je sasvim obična gradska devojka koja daje svoj maksimum da postane najbolja verzija sebe. No, ako biste je malo bolje upoznali, saznali biste da iako je veoma mlada, prošla je štošta, te njen život krasi pregršt zanimljivih priča. Privučeni njenom energijom, pojurili smo za inspiracijom.

Ispričaj nam za početak, ko je Aleksandra Damjanić i šta je za nju najveća životna strast?

Već na prvom pitanju si me izgubila. Ko sam? Ne znam ni sama. Ali eto, Aleksandra, Lexa, kako god hoćeš. Energetska bomba koja je već dugi niz godina fokusirana na glumu. Bavila sam se i modelingom, pevanjem, plesom, ali sam se uvek vraćala glumi, i na kraju shvatila i zašto.

Kako si ušla u svet glume i koja ti je prva uloga?

U svet glume sam ušla preko porodičnog prijatelja Branka Đurića – Đure, čija ćerka je moja koleginica. Zajedno smo igrale epizodnu ulogu u seriji ”Naša mala klinika” 2004. godine, što je ujedno i moja prva uloga. Glumila sam malog genijalca, i sad mi je smešno kad se setim kako sam to tada doživljavala. Sve mi je bilo jako zanimljivo i mislila sam kako sam mnogo ”važna” zato što sa šest godina glumim rame uz rame sa velikim imenima glumačke scene. Naravno, tek posle kada sam malo odrasla i prešla da radim u pozorištu, shvatila sam šta je zapravo gluma i koja je njena jačina.

Šta si sve prošla u svojoj dosadašnjoj glumačkoj karijeri?

Od serija, preko reklama, pa do pozorišta, stvarno sam svašta radila. I moram da kažem da mi je svaka uloga jednako značila. Svaku doživljavam kao da mi je dete i svakoj posvetim istu količinu pažnje. Ali, ako moram da izdvojim neku koja je na mene ostavila poseban utisak, to će biti predstava ’’Životinjska farma” od Orwella. Pre svega jer sam je radila sa divnom ekipom. Skup nekih čudnih ljudi, ali je svako dao svoj maksimum i ozbiljno shvatio svoj zadatak, što se na kraju i osetilo. Nakon toga sam pričala sa jednom starijom prijateljicom, dugogodišnjom glumicom, koja je gledala predstavu, i jedini komentar koji je imala, bio je: ’’TO JE ORVEL!”.  Tačka. Mislim da ne treba više ništa da dodam.

Kako te je put naveo u London?

Ni sama ne znam. Valjda posledica odluke da moram da se odvojim od roditelja. Oni su takođe sa 18 godina već bili nezavisni, pa sam se na neki način ugledala na njih.

A zašto baš London, pre svega zbog engleskog jezika i tog njihovog specifičnog akcenta koji sam želela da usvojim, i naravno – glume, jer smatram da bi mi završena škola u Londonu bila dobra odskočna daska za sve dalje.

Beograd, Ljubljana, London – šta je za tebe dom? Kojem ćeš se gradu uvek vraćati?

Beograd. Iako sam kao mala provela kratak period detinjstva tamo, to je moj grad i uvek će biti. Po energiji, po ljudima, po svemu. Posećujem ga kad god za to imam prilike i mogu da kažem da tek kada odeš iz njega, vidiš koliko je zapravo divan grad i koliko u njemu imaš sve, osim posla (smeh).

Kakva je razlika društvenog života generalno, a i tvog lično, u Londonu i ovde?

Čini mi se da su to dva različita sveta. Iskreno ovde mi fale ta opuštena druženja kao u Beogradu. Neplanirani izlasci, pa kad kreneš od jednog do drugog mesta i na kraju shvatiš da je šest ujutru. Pa gde je šest, tu je i sedam, ajmo onda i na doručak. U Londonu su takva druženja retka, ljudi žive mnogo brzo i nemaju mnogo vremena za to. Ne zadržavaš se dugo u kafićima, nemaš lokalni bar gde te poznaju svi, od osoblja do gostiju… Sve je mnogo brzo i konstantno se osećaš kao da si na pokretnoj traci.

Veoma si mlada ušla u svet odraslih, imaš li podršku roditelja i kako si se snašla u svemu tome?

Priča o našem odnosu je verovatno klasična priča o deci i roditeljima. Živim način života koji njima često ne odgovara pa im to stvara brigu i zbog toga povremeno dolazi do neslaganja. Često pomislim da nemam njihovu podršku, iako znam da oni zapravo samo brinu o tome kako ću sprovesti svoje ”ludačke” ideje i kako će se to odraziti na moju budućnost.

Sa druge strane, najveći deo pubertetskih godina provela sam u društvu glumaca koji su me, tako da kažem – oblikovali i naučili kako da razmišljam ”muški” (smeh). Naučila sam koje su to klasične cake koje muškarci ”prodaju” devojkama, čak sam delom počela i da razmišljam kao oni (smeh).

Kako se osećaš kada si daleko od kuće? Da li si imala momenat pada?

Nikada se ne osećam potpuno strano, nisam usamljena, ali jedan deo mene mi ipak fali i dalje. Beograd, o kome sam već pričala. Fale mi ti posebni ljudi. Fali mi hrana, fali mi rodbina, fale mi kafane, ta opuštenost, ta neobaveznost i usputna viđanja. To je ono što mi najviše nedostaje. Ovde toga defintivno nema.

Što se tiče teških momenata, dešavalo mi se da dođem do granice prezasićenja i da mi se mozak prosto umori od svega. U jednom trenutku ni sama više nisam znala kako ću da izađem na kraj sa svime. Kao izduvni ventil u tom momentu pojavila mi se želja za tetoviranjem. Tada sam i uradila svoju prvu tetovažu koja znači – ne preispituj mnogo situaciju, već uradi kako osećaš.

Kakvi su ti dalji planovi i šta je ono na šta se trenutno fokusiraš?

Trenutni i primarni plan mi je da upišem akademiju u Londonu. Spremam se za prijemni već nekoliko meseci, konkurencija je velika, ali nadam se najboljem. Uz to bi trebalo da radim i jedan kratak film u kome bih imala delikatnu ulogu, ali o tome otom potom, pošto film još nije ozvaničen.

Kako izgleda prijemni ispit za mlade glumce u Londonu ?

Kao vežbu za ispit imam tri monologa – dva Šekspira i jednu komediju koju sam sama birala. Najviše sam se posvetila Šekspiru, jer želim da ga izrazim na svoj način, da mu dam neku svoju crtu, i da zapravo sebe prikažem kroz Šekspira.

Lično mi je najteže što moram da izrazim osećanja na drugom jeziku, jer koliko god vežbala, teško je ”osećati” na jeziku koji nije maternji. Plus, ima dosta nepoznatih reči i pojmova gde mi može pomoći samo neko ko je za to stručan.

Iako se u Londonu glumom još uvek baviš amaterski, koji momenat bi izdvojila kao najzanimljiviji koji si doživela tokom izvođenja?

Bio je to moj prvi projekat tamo, kada sam radila na jednom kratkometražnom filmu. Imala sam situaciju gde smo jedan dečko i ja glumili momka i devojku. Prva scena je bila ta kako mi on prilazi sa leđa i grli me. Snimali smo je satima jer on nije znao kako da me zagrli, a da izgleda prirodno. U jednom momentu se cela ekipa udružila da mu pokazuje, čak je postalo i smešno koliko je to veštački izgledalo. Samo sam ga pitala – dečko, da li si ikada zagrlio mamu, devojku, mačku, nekoga?

Još jedna uloga koju pamtim jeste kada sam u live show-u pozajmljivala glas CD plejeru koji oživi, nervira se i kreće da se dere na sve. Mnogi kažu da je ta uloga najsličnija meni i mom karakteru (smeh).

-vajbish part-

Da li imaš omiljeni kutak u Londonu gde odeš kada želiš da se sakriješ od svih?

Biću izuzetno dosadna i reći ću, kuća. Volim ljude, volim da se družim, ali privatno vreme je privatno vreme. Sam sa svojim mislima, koliko god da je to pametno.

Kako sebi popravljaš raspoloženje?

Glasnom muzikom i trčanjem. To mi je izduvni ventil.

Kome se prvo javiš kada dođeš ovde?

Milici Jovčić. Moj ”brat” i srodna duša.

Izvor: facebook.com

Koji te ručak pod obavezno sačeka kada dođes kući?

Prva destinacija kada dođem u Beograd je jedna pečenjara na Ledinama. To nam je kao tradicija. Uz to naravno i baba Milkina sarma i tatina pašticada (uh, evo gladna sam samo kad pričamo o tome).

Koju pesmu pojačaš do maksimuma kada imaš potrebu da se isključiš iz sveta?

Dvoumim se između Baneta Lalića – Milioni milja ili neke pesme Bob Marlija. Ljubav i pozitiva je ono što mi je najbitnije.

Omiljeno mesto za izlaske od svih na kojima si do sada bila?

Veoma mi je bitno kakvi su ljudi na tim mestima. Na taj način već godinama pravim selekciju, ali naravno uvek probam i nešto novo. U Beogradu ima mnogo lepih kafića, ali evo ova mesta su označena crvenim slovima na kalendaru: SundayBeat, Cherry On Top (DOT), a pre izlaska DABADU ili PIVARA.

Kojom bojom bi opisala svoj karakter?

Oštro roze sa momentima crnog. Roze zbog ljubavi i pozitive koju forsiram kod sebe i ljudi, a crna je moj sarkazam, moj crni humor, moj ozbiljan realizam u nekim momentima.

Kako bi opisala šta je za tebe ”dobar vajb” ?

Hmm… Ako osetim ljubav, dušu u nekome/nečemu, to je dobar vajb. Pre svega bez negative i foliranja. Feedback od druge strane, prihvaćenost. Retkost je sresti takve ljude, zato kad ih nađete vežite ih za ogradu i ne puštajte. Zvučim malo hipijevski, ali život je tako mnogo lepši.

Tri male životne radosti?

Kada otvorim frižider i vidim da je pun; prvi gutljaj piva; iskreni osmeh nepoznate osobe na ulici.

Otvori Google/Instagram/Facebook search i navedi šta je to što si poslednje istraživala?

– Google – shopping u većini slučajeva

– Instagram – to ću morati ipak da prećutim

– Facebook – stara ljubav (smeh)