Period između dva svetska rata i dalje povoljno deluje na kinematografsku umetnost i ne prestaje da pruža inspiraciju za razne filmske i serijske projekte. Imajući u vidu brojne istorijske ličnosti i književna dela koja se prenose na filmsko platno, teme su šarolike kao i žanrovi. Ljubitelji filma su ujedno i ljubitelji jednog burnog perioda koji je za nama, a ipak uvek prisutan i fascinantan.
Pored ogromne konkurencije, teško je odabrati filmske predstavnike. Međutim, tri kinematografska bisera, snimana u sasvim drugom momentu, nepogrešivo nam, kako odabirom tema tako i odabirom glumačke ekipe, pružaju originalnu viziju dvadesetih i tridesetih godina obojenu širokim spektrom emocija i raspoloženja.
Ponoć u Parizu (Midnight in Paris)
Naizgled jedna među mnogim romantičnim komedijama o sveže verenom paru koji dolazi u Pariz, u stvari je kreativan, drugačiji i krajnje interesantan film koji pravi otklon od ovog žanra i izdvaja se svojom simpatičnom autentičnošću.
Vudi Alen je morao odabrati Pariz zbog njegovog nasleđa, raskošne lepote na svakom koraku unutar samog grada, a naročito zbog dobro poznatih umetnika koji su istovrmeno u njemu stvarali i zajedničkim snagama obeležili ovaj grad samim svojim postojanjem. Duh tako bogate kulturne prošlosti prisutan je i u sadašnjosti, te nimalo nije čudno što se glavni akter Gil (Oven Vilson) vraća ovom periodu u kom se susreće se sa Salvadorom Dalijem, Pablom Pikasom, Ernestom Hemingvejem, Skotom i Zeldom Ficdžerald, Gertrudom Stajn. Faktori iznenađenja su sami glumci i glumice koji tumače pomenute likove.
Gil želi da postane pisac i traga za preko potrebnom inspiracijom, dok priželjkuje idealizovane dvadesete godine prošlog veka. U daljem toku filma on postaje prijatelj sa takozvanom Izgubljenom generacijom, koja, iako je možda jednodimenzionalno i površno prikazana, ipak predstavlja najprivlačniji segment filma. Film nam, pored interpretacije značajnih ličnosti iz istorije, daruje i glumu popularnih imena ženskog svetskog glumišta poput Rejčel Mekadams, Lee Sejdu, Marion Kotijar.
Prilično pitak, film Ponoć u Parizu u kojem se neobjašnjivo razbijaju iluzije i otvara pogled ka starim vremenima, ostavlja nam nostalgični osećaj za nekom lepšom epohom i optimistično nalazi svoje mesto i među skepticima.
Kako je osećati i proživeti sopstvene snove i želje objasnio je sam Ernest Hemingvej:
Ali Pariz je bio vrlo stari grad, a mi mladi, i ništa u njemu nije bilo jednostavno, čak ni siromaštvo, ni neočekivani novac, ni mesečina, ni pravda ni krivda, niti pak disanje nekoga ko leži tu pored vas na mesečini.
Hemingvej
Zamena (Changeling)
Reditelj Klint Istvud ispričao je teško emotivnu, paradoksalno plemenitu priču, koristeći samo dobar scenario i odličnu glumu. Fokus filma je na gnusnim zločinima nad dečacima, koji su proizvodi jednog izvitoperenog uma i koje dugo nakon završetka ovog ostvarenja ne možemo zaboraviti.
Kristin Kolins (Anđelina Džoli), samohrana majka koja radi kao telefonska operaterka, obećava sinu da će ga posle posla odvesti bioskop na projekciju najnovijeg filma Čarlija Čaplina. Vraća se kući, gde ne zatiče dečaka i posle kraće potrage shvata da je nestao. Pomoć zatim traži u policiji. Međutim, nestručnost i nezainteresovanost ove institucije, koja se prenosi na nadmoćnije zakonske figure, samo će joj odmagati i dovesti u pitanje njenu majčinsku sposobnost, pa čak njeno mentalno zdravlje.
Mnogi smatraju da je Anđelina Džoli igrajući majku heroinu ostvarila svoju najkvalitetniju ulogu. Svu svoju snagu i talenat unela je u ulogu hrabre žene koja ne odustaje i koja se na jedan epski način bori sa sistemom, pa kasnije i samim zlom u svom najgorem obliku. Važna uloga dodeljena je i prečasnom Briglibu (Džon Malkovič), aktivisti koji pomaže Kolinsovoj i propoveda duboko zataškanu istinu.
Film Zamena svojom atmosferom dočarava najveće socijalne probleme tadašnje Amerike, tačnije Los Anđelesa 1928. godine, teške uslove za život, eksploataciju zaposlenih, korupciju prisutnu među organima reda. Priča dodatno dobija na značaju zbog činjenice da se radi o ženi iz radničke klase, koja nije imala nikakve izglede, ali je uspela da razbije veoma lošu političku strukturu i uvede dostojanstvenu jednakost za ljude pogođene ovakvim i sličnim tragedijama.
Film je zasnovan na istinitim dešavanjima poznatim kao Wineville Chicken Coop Murders iza kojih stoji Gordon Nortkot. Grad nakon otkrića žrtava nestaje sa geografske mape, a Kristin Kolins nikada ne saznaje šta se zaista dogodilo sa njenim Volterom.
Kada nas pritisnu klevetnici, ono što svi možemo da uradimo jeste da se ukopamo u mestu i kažemo istinu.
Kraljev govor (The King’s Speech)
Kraljev govor je biografski film koji prati kralja Džordža VI i njegov problem sa govorom. Džordž je mucao i zbog tog problema nikako nije uspevao da se obrati britanskom narodu. Imajući u vidu period njegove vladavine i neizbežni početak Drugog svetskog rata, govorna mana mu je dodatno otežavala položaj i potpirivala mišljenja o njegovoj nedoraslosti tituli naslednika krune.
Kralj Džordž IV (Kolin Firt) se zbog svoje mane svakodnevno suočavao sa ličnim strahovima i manjkom samopuzdanja. Uz posredovanje prožeto ljubavlju njjegove supruge (Helena Bonam Karter), pomoć je pronašao u neobičnim metodama, ne tako poznatog logopeda australijskog porekla, Lajonela Loga (Džefri Raš).
Film se bavi jednim delom života istorijske ličnosti u sred istorijskih previranja, ali je fokus radnje uglavnom na krajnje zanimljivom i na prvi pogled nespojivom odnosu između dva staleški i karakterno različita čoveka. Kralj i njegov pomoćnik razvijaju nešto više od puke poslovne saradnje, a to je vredno prijateljstvo
Iako radnja i sam narativ jeste pravolinijski, nikako nije dosadan i bezličan, dijalozi su čak obojeni humorom, u dobro poznatom britanskom maniru. Film na isto tako neočekivan način prenosi iznenadne emocije. Publika ima priliku da upozna kralja kao običnog čoveka i u odnosu sa njemu bliskim ljudima.
Kako je arhitektura i uređenost Velike Britanije jako lepa, lokacije na kojima je snimano samo pojačavaju taj vizuelni osećaj. Među kadrovima je katedrala Eli, nedaleko od Kembridža, koja je zamenila je mesto krunisanja Vestministersku opatiju, zatim kuća Hetfild, poznata po tome što je u njoj detinjstvo provela Elizabeta Prva. Ordinacija Lajonela Loga nalazila se u ulici Harli, a njena adresa je verodostojna i na filmu. Njegov unuk, Mark Log, ispričao je ponešto o naporima svog dede da tvrdoglavog i nepoverljivog kralja izbavi iz, činilo se, bezizlazne situacije:
– Vojvoda od Jorka je nevoljno postao kralj u decembru 1936. godine, posle abdikacije njegovog starijeg brata Edvarda Osmog. Moj deda mu je celog života pomagao u borbi s hroničnim mucanjem, koje je svaki njegov javni govor ili radijsko obraćanje pretvaralo u zastrašujuće iskušenje. To mi je probudilo svest o tome da dedin život i rad mogu biti zanimljivi mnogo široj publici, a ne samo mojoj porodici.
Ukoliko niste pogledali neki od izdvojenih bisera kinematografije, sada je prilika da našim filmskim vremeplovom otputujete u dvadesete i tridesete godine prošlog veka. Želim vam ugodan put!
