Sanjala sam da sam srećna na jednoj obali kraj plavog mora. Sunce je svojim rukama milovalo moje telo i osvetljavalo tamne delove duboko skrivene u meni, dok se pesak slevao i gnezdio na mojim nogama. Sećam se, negde se čula pesma ptica koju je prenosio sam Zefir ili mi se u snu tako činilo. Igrao se krajevima moje bele haljine, dok sam išla iscrtanom putanjom do nečega nepoznatog. Svako ima svoj put, ali moj nije imao nikakve oznake na sebi. U snu sam verovala da je ispravan.
Nije bilo nikoga osim mene, kao i u svakoj sudbinskoj odluci. Sa neistražene obale, kročila sam u tajnovit život šume i njenih stvorenja. Kraj nogu mi je protrčao beli zec, dok me je orao zaklanjao svojim velikim krilima. Moja haljina se vukla po zemlji, ali je ostajala čista, kao da je to mesto gde ne može ući ništa nečasno. Gde ne postoji nesklad.
Velika stabla drveća su se pomerala i pri samom vrhu proizvodila šum – odzvanjala je tim mestom kompozicija “Four Seasons”. Pri svakom proizvedenom zvuku, cveće je bujalo sve jače i jače. Tako sam naišla na najlepšu belu ružu, poput voajera posmatrala njeno bujanje i kapi koje padaju na nju sa ogromnog vodopada. Bilo je neke nevinosti u načinu na koje su se kapi vode slile u unutrašnjost ruže. Iskreno i posvećeno. Hodala sam poljima lavande dok su slavuji spuštali venac od cveća na mojoj kosi – nisam želela da odem, ali nemir se širio mojim telom. Srna koja je pratila moje stope, napustila je moj put zbog vuka koji me je čekao.
Veliki, sivi vuk, iskeženih očnjaka je učinio da moje srce jače zakuca. Spuštam se na kolena i gledam u njegove oči. Svoj duh prepoznajem u toj crnoj dubini kojoj pripadam. Stavljam svoje ruke na meko krzno, na prikrivenu snagu i znam da bih sa njim lutala zauvek. Padam dugo u njegovim očima, plutam i letim. Gledam u oči divljine i prepoznajem njen poziv. Sklanjam rukama kosu sa ramena i pružam belinu vrata njegovim zubima. Želim da zarije očnjake u tanku kožu ispod koje se naziru otkucaji, da kuša krv ljubavi. Da postanem pod njegovim dodirom, ugrizom i zagrljajem vučica i večno ga pratim.
Ali moj vuk nema snage, uzmiče pred ponuđenom žrtvom. Moj vuk se plaši mene i mojih želja. Iz očiju mu pada biser na moje krilo i ostavlja me da spavam na tlu koje počinje da prlja moje tkanine.
Nečista sam.
Sanjala sam da me sam Pan doziva i budi, traži da ga pratim do novog puta, jer je ova šuma vukova meni zabranjena. Odlazim uz osećaj neobjašnjive praznine koju ništa ne može ispuniti, jer me od života u toj šumi razdvaja srce kukavice u mom vuku. Koji, zapravo, više nije moj.
Hodam pustinjom danima, raskrvavljenih stopala, gladna, žedna i umorna. Moja duša ne zna kuda da krene, nesigurno sedi zatočena u mom telu i cinično peva “Have you ever seen a rain?”. Mislim kako sam utopljena u morskim burama, išibana od strane tornada i bačena na drugi kraj svesti, izgorela u ognjištu i u svemu tome – ja sam samo hodala. Išla dalje.
Sanjam da gubim svest u peščanoj oluji i da se budim na mestu gde svetlost izvire. Iz nekog razloga duša skače u grudima, ushićena. Previše je ljudi koji ne obraćaju pažnju na nepozvanog gosta. Ispod zlatnog mosta koji prelazim, teče mleko u kome se kupaju tri devojke. Iznad mene se uzdiže ptica koju moj mozak registruje kao Feniksa, koji ostavlja zlatni sjaj u vazduhu. Sve liči na baštu Edena, vrt koji ne postoji bez vere. U središtu vrta sedi neko kog moje telo oseća kao svog. Mesto očiju ima smaragde, čiji me odsjaj razotkriva, oblikuje i najlepše ranjava. Shvatam kako sam mu došla isprljana i prazna, da nemam tim očima šta da ponudim, ali Psiha mi govori da mi je kosa crvenija i da sa krajeva izbijaju plamenovi koje on voli. Spuštam pogled i shvatam da sam ispred tih očiju uvek naga, dok za druge imam savršeno sašivenu, dugu zelenu haljinu. Oko mene su Eros i Psiha, Kleopatra i Marko Aurelije, Romeo i Julija i svi veliki ljubavnici, ali ja gledam u svoje božanstvo. Usne su mu meke, zubi ne ostavljaju tragove i ne traže žrtve, u rukama su mu nebesa. On se ne plaši mojih plamenova, on ih oseća kao i ja. Kao nužnost, želju, smeh, jedinstvo. Kao ljubav. Kad ga dotaknem, znam da sanjamo isto.
Padam sa nebesa nazad u svoj krevet, uplašeno se okrećem i udaram čelom o njegovo.
“Ovde sam.” – kaže on i obavija ruke oko mog struka. “Spavaj.”
Smaragdi su namenjeni meni, skrivaju ih njegove trepavice i moj trenutni put je kraj mene. To je dosta za danas. To je dovoljno za sreću. San i java mogu na tren postati jedno.