Svakodnevni život pun je malih priča. Razni događaji, koji prođu u trenu. Nekada ih i ne primetimo, a nekada ostanu u pamćenju. Setimo ih se posle nekog vremena i bude nam drago, da li što smo ga se setili ili zbog toga što se desio. Svejedno. Sitnice ponekad umeju da budu tako lepe. Izmigolji se osmeh na licu pri sećanju. A jedan baš takav događaj zbio se nedavno ispred Ustanove gde radim.

Izašao sam na ulicu isped ograde na cigarette pauzu. Veliko drvo, tik uz ogradu, nestvarno je šumilo. Bilo je toplo, ali je tihi vetar uspevao da se probije kroz zgusnute grane. Blizu izlaza, u jednoj omanjoj rupi, napravljenoj verovatno točkom kamiona, koji odvozi hranu iz kuhinje u blizini, zaostalo je nešto kišnice. Ne previše vode, ali dovoljno da postane malo pojilo za mesne ptice.

U trenutku kada sam izašao, bilo je prazno. Ubrzo su sleteli golubica i golub da utole žeđ. Bili su preslatki dok su pili. Malo sam se udaljio da ih ne bih uplašio. Nedugo zatim, sleteo je i vrabac, beogradski dživdžan. Skakutao je okolo, tražeći neku mrvu ili semenku. Ništa neobično. Svakodnevna priča sa beograskih ulica. Najednom se približio barici da i on popije malo vode. Ali, avaj, nikako nije mogao da priđe. Golub i golubica zauzeli su pristup. Skakutao je, cvrknuo nekoliko puta i kada se spremao da odleti i potraži vodu na drugom mestu, golubica se pomerila u stranu i zagugutala. Vrabac je prišao, popio malo vode koliko mu je trabalo, cvrknuo kratko, nekoliko puta, kao da zahvaljuje. I golubica se oglasila i vratila dalje da pije. Zatim je odleteo i započeo svoj cvrkut sa njih nekoliko drugara na obližnjem drvetu.

Stajao sam nekoliko minuta razmišljajući. Da li se ovo stvarno desilo ili se meni samo učinilo. Kažu da su ljudi jedina razumna bića. Posle ovoga, ne zam šta bih rekao. Prelepa bela golubica ubedila me je u suprotno. Ispričao sam događaj i svi su bili oduševljeni.

Retko se ovo dešava i među ljudima.

Autor: Petar Bijelić

Fotografija: pinterest.com