Pre nekoliko dana spremam se da izađem iz kuće, žurno se šminkam u kupatilu i čujem sestru (učiteljicu po zanimanju) koja prepričava mami kako samo jedno dete od 30 đaka u odeljenju drugog razreda veruje u Deda Mraza? Stanem na sekund sa šminkanjem, shvatim da se radi o devojčicama i dečacima koji imaju po osam godina, setim se na sekund sebe sa osam godina i prenerazim se. Da li je moguće da osmogodišnjaci više ne veruju u Deda Mraza? Ne znam da li da krivim roditelje, medije ili nešto treće, ali želim da sada saslušate moju priču.

Izvor: tumblr.com

Kada sam imala osam godina nije postojao lepši osećaj na svetu nego kada startuje decembar. Odmah se znalo da već pri prvim danima sestra i ja odlazimo sa tatom na pijacu u 44. bloku, u potragu za jelkom. Tada smo još kupovali prirodne jelke, jer su mama i tata želeli da nam ugođaj bude potpun. Kada bismo odbrali onu najlepšu, stavili bismo je na sanke i peške je donosili do kuće. Ko se razume u Novi Beograd zna da nije baš kratak taj put od 44. do bloka 70a, pa još skroz do Save. Ali mi smo uživali u tom zajedničkom vremenu.

Tata i starija sestra vukli su na sankama malo jelku, malo jelku i mene zajedno. Ne znam koliko su baš bili srećni kada im se i ja nakačim na sanke, ali s obzirom da sam bila mršavo dete, a eto ostala i dan-danas, verujem da je sama jelka bila teža od mene, pa im i nisam mnogo otežavala. Čim bismo je postavili na čuvenom mestu za jelku u dnevnoj sobi, doneli bismo iz špajza ogromnu kutiju sa novogodišnjim uksrasima koju čuvamo i koristimo i dan-danas. Ta prepuna kutija pretežno se sastojala od ukrasa koje je napravio tata lično. Uvek je bio specifično kreativan i sposoban, mada je nažalost završio kao pravnik, gde evo i dan danas “rmbači”.

U svojoj dnevnoj sobi, svake zime doživljavala sam pravu pravcatu magiju, baš onakvu kakvu gledamo po filmovima. Tata, mama, sestra i ja okupljali smo se oko jelke, puštali novogodišnju muziku i razbacivali ukrase svuda redom. Najviše sestra i ja, dok nam je tata suflirao za onaj najviši ukras na vrhu jelke, a mama servirala čaj. Moja je jelka od detinjstva pa do danas prepuna šarenih ukrasa, što mi je uvek stvaralo neizmernu radost i potpuni haos u kom sam uživala. Zato se danas užasavam onih sterilnih jednobojnih ili dvobojnih jelki. Naša je, bre, imala dušu. Kad je pogledaš vidiš nas četvoro, a ne striktno poslagani tržni centar.

Izvor: lovethispic.com

Ja sam baš izrazito verovala u Deda Mraza. Danima pre samog dočeka sedela sam i smišljala pisma, crtala mu crteže i 31. decembra ih sa neopisivom euforijom ostavljala ispod jelke. Svakog prvog januara ustajala bih prva pre svih u kući, što se danas gotovo nikada ne dešava. Otrčala bih do mamine i tatine sobe, pogledala krišom ispod jelke dok oni još spavaju, videla gomilu poklona, uhvatila se za glavu od sreće i zatim otrčala u krevet da sačekam da se svi probude.

Čim bih čula da se svi polako bude, skočila bih ponovo iz kreveta i otrčala do jelke. Seli bismo tako svi u dnevnu sobu, i onda bi počela priča kako je Deda Mraz došao sinoć oko 2 sata ujutru. Tata zamalo da zaspi, ali uspeo je ipak da ga dočeka budan. Mama ga je probudila iz dremke kada je čula kako se ogromne sanke približavaju našoj terasi. Deda Mraz je ušao, kažu smrzao se. Odmah potom iz svog džaka izvukao je poklone na kojima je pisalo moje ime i ime moje sestre, a zatim se uvalio u fotelju i pročitao moje pismo. Onda su, kažu, svo troje zajedno popili kafu i ispričali su se siti o tome kako je protekla godina, a onda je  zatražio papir i olovku i odgovorio mi na pismo. U trenucima slušanja priče, uvek bih bacila pogled ispod jelke i pored samih poklona žurno očima tražila to pismo. Zamislite već moju reakciju kada bih ga uvek ugledala tik uz šarene kese.

Iako je sestra od mene starija osam godina i već uveliko tada znala pravu istinu, vešto se folirala i oduševljavala, čineći da ja živim svoju magiju baš kakvu je živela i ona osam godina ranije. Uzbuđenje u meni raslo je svakom novom rečenicom, a onda je posle priče usledio trk ka kesama na kojima piše Kristina. Jedna je uvek bila namenjena za gomilu igračaka, dok je druga bila prepuna slatkiša.

Moj davni crtež Dedu Mrazu

Odmah posle otvaranja poklona i čitanja pisma, dok su mama i tata sve to gledali sa osmesima, usledila je jedna od najlepših tradicija. Svi poležemo po velikom krevetu, tata se hvata za VHS kasetu, ubacuje u video rikorder i pušta crtani “Džepni sat deda mraza”. Svo četvoro ga gledamo kao prvi put, iako ga već znamo napamet. Svakog prvoj januara gledali smo baš taj crtani, i nijedan drugi dan u godini, samo tu, samo tada, samo zajedno, odmah posle otvaranja poklona. Kako bi potom prošli praznici, našu jelku ne bismo bacali već bismo je gotovo uvek sadili na zelenom prostranstvu ispred naše zgrade, pa dokle opstane.

I bila je to najlepša priča, najlepša magija, i najlepša tradicija u mom životu, za koju ne verujem da će je išta ikada zameniti, dok verovatno i sama ne dobijem svoju decu. Verovala sam u Deda Mraza možda i najduže od svih svojih tadašnjih drugara. Možda jer sam želela da moja magija traje što duže pa sam odbijala da poverujem. Čula sam skoro onaj slogan u nekoj reklami “Volimo praznike, jer volimo jedni druge”. I zaista jeste tako. Nema lepše stvari od tih malih, ali velikih tradicija koje negujete sa svojom porodicom. Iako sada nema Deda Mrazovih poklona, iako tata najčešće sam kiti veštačku jelku koju imamo već deset godina unazad, jer eto mi smo previše zauzete, iako manjim intenzitetom, još uvek se neizmerno radujemo tim prazničnim druženjima, i magija u meni gori čim vidim prvu Koka-Kolinu reklamu.

Zato dragi novopečeni, ali i budući roditelji, sada se obraćam vama. Odvojite vreme za svoju decu, sklonite telefone, kompjutere i poslovne brige sa strane kada smrznuti zimi dođete kući. Ispoljite svoju kreativnost koju ste zaturili negde ispod računa i stvorite im magiju. Dozvolite im da veruju u Deda Mraza, pišu mu pisma, zamišljaju kako njegovi irvasi lete, i kako on sa mamom i tatom posle ponoći pije kafu dok im odgovara na pisma i crteže. To su one stvari koje će ih posle pratiti čitavog života i koje će im vraćati veru u nemoguće čak i onda kada im odraslo doba veoma često načisto razruši maštu. Ovaj život je mnogo lepši kada na njega ne gledamo potpuno striktno i realno, već ga začinimo čarolijom.

Moja mama, psiholog novobeogradskih vrtića, zajedno sa svojom koleginicom napisala je novogodišnju poruku svim roditeljima koji svakodnevno ulaze u vrtić, i ne postoji bolji način nego da baš time završim ovaj tekst.

Dragi mama i tata, hvala vam beskrajno što ste od svakog zimskog praznika mojoj sestri i meni pravili nezaboravnu magiju i pružali nam bezuslovnu ljubav. Ja još uvek negde duboko u sebi verujem u tog debelog dekicu koji sedi sa vama i pije kafu. Jer, ta mi pomisao vraća veru u čuda i onda kada potpuno potonem.