Nebeska kafana dobila je još jednog gosta, a nebesko pozorište velikog glumca. Možda je tamo gore bolje ili je to samo čist privid i jedino opravdanje za one koji su nam mnogo dali, a prerano nas napustili. Nismo bili spremni na tako nešto, jer smo još uvek željni dobre glume.

vidovdan.org

Upravo, nedavno preminuli velikan srpskog glumišta Nebojša Glogovac, znao je da se veoma kritički izrazi upirući prstom na društvo u kojem živimo. Tako je, poput Hamleta koga je često, ako ne i najbolje tumačio, tražio svetlu na kraju tunela. Svojim pogledima i rečima želeo je da društvu pokaže u kakvu kolotečinu je zapalo. Na žalost, ta njegova borba je kao i Hamletova bila tragična.

Nebojša je znao da kada je najteže treba istrčati na teren i pobediti. Iako je retko hteo da govori na različite teme van glume, znao je da pogodi pravo u “meso”. Da kaže pravu istinu. Bez dlake na jeziku.

Izdvajamo vam one koje su na nas ostavile najveći utisak:

“Dobrota je obezvređena, jer se ne isplati biti dobar – danas je važno samo ono što donosi novac i pozicije. Nije suština u tome koliko ste ljudi prevarili, nego koliko ste zaradili.

Ovde se za ljude koji se nisu obogatili, ali čestito rade, ne izigravaju zakone, ne muvaju, nisu u talovima, nemaju moć, smatra da su nesposobni.

Oni koji su spremni na sve “igre” – da ukradu, a da ne budu uhvaćeni, da milion puta ponove laž dok ne postane istina, da snime “pornić” da bi postali popularni… smatraju se ‘sposobnim’.”

(preuzeto iz intervjua za večernji list “Novosti”, 2011.)

Manipulaciju je jednostavno nazivao najgorim produktom današnjice:

“Recimo, prateći medije lepo vidiš da te otvoreno prave budalom i onda imaš demokratski izbor; da se iznerviraš ili da se nasmeješ. Nezdrava nam klima. S jedne strane, ta potrošačka ideologija se pretvara i nas pretvara u pravo čudovište. Stvaranje lažnih potreba, njihovo izazivanje a onda zadovoljavanje istih stvara neku vrstu fiktivnog tela, nečega što ne postoji a razvija veliku glad… Guši diktat i teror kapitala, odnosno reklama, menadžmenta, pijarstva, brendmenadžerstva… tih sumanutih pojava, čudnih zanimanja koja vrte iz šupljeg u prazno, a postali su ko bogovi. Strašno su važni i sve kao mora preko njih, a da ih čovek pita šta stvarno znaju i umeju, čemu služe, teško da bi dobio logičan i smislen odgovor. S druge strane, imamo taj opšti trend licemerja kao potpuno legitimnog. Ne znam da li je to licemerje, ili šta je, jer čini mi se da je licemerje blaga reč. Govorim o tom ponašanju političara i moćnika koji varaju otvoreno, vidljivo, pred svima bez ikakvog zazora, varaju vređajući elementarnu ljudsku inteligenciju, varaju bez sramote i stida. U stvari, sramota i stid, kao jedan od ključnih delova neke moralne vertikale, više ne postoje. To je ozbiljna tragedija današnjeg vremena. Ljudima su natovarene gomile obaveza da ne bi mislili o tome. I pogibosmo da otplatimo kredite, koji se nekako čudno uvećavaju, ne bi li ostali na nuli, i gledamo kako na naše oči loši momci i loši đaci postadoše i bog i batina a u toj jurnjavi i muci emocija ne stiže ni da se razvije ni da traje, komunikacije među ljudima su površne, brzina suluda… Valjalo bi stati i reći – dosta.”

(preuzeto iz intervjua za dnevni list “Blic”, 2010.)

Gluma mu je bila životni saputnik i rado je svu svoju energiju predavao drugima, pa je tako umeo da kaže koliko je težina svega toga:

“Ima dve plate za to. Jedna je da neke ljude pomeriš iz ležišta, da se zaista nasmeju, rastuže i zami-sle nad stvarima koje su vezane za njihove lične živote i živote njihovih bliskih. Onda dobiješ i povratnu reakciju, ne samo aplauz, nego i vrstu tišine koja znači određeni prećutni odnos. Energi-ja tog odnosa ti vraća snagu koju potrošiš. Osećaš se ispunjenim. Što se tiče novčanog dela i te vr-ste satisfakcije… To je još uvek na očajnom nivou. Znam šta sam dao i gde sam po sebi kopao da bi to izašlo iz mene, pa što kažeš – iz večeri u veče tako. Ali vidim takođe da je ovaj naš svet jako unižen u shvatanju tih vrednosti, shvatanju duhovnog, poezije, ovog našeg posla, shvatanju pozo-rišta i toga šta ono može da ti pruži. Godinama su jurili za hlebom, deca su bila na ulici, ratovi i ovaj Milošević su sve to napravili tako – kad ti je važna kora hleba da imaš za kuću, prestaju da ti budu važni Šekspir, Branko Radičević, glumci i pozorište. Tražiš lake sadržaje i… nešto za ručak. Zato su laki sadržaji sada postali tako važni i veliki. Tek kada svest o tome koliko je to što se u pozorištu događa važno i veliko, kada ljudi budu znali da karta za pozorište zaista vredi toliko koliko košta, čak i kad je skupa, kada bude verovano da to nije laža i paralaža nego nešto stvarno, iako neopipljivo, sve će to stati na bolje noge u svakom smislu. A to je dug put.”

(preuzeto iz intervjua za portal “Wine Style”)

Tako je govorio Glogovac, a mi ćemo, pored legendarnih uloga, sigurno pamtiti i njegove velike reči. Pozorišne daske, kao i mi, treba da budu zahvalne, jer je on hodao po njima.

Izvor naslovne fotografije: pinterest.com