Jeste li se ikada zapitali šta je čovek? Poštedite me izlizanih odgovora – egzistencijalističkog „čovek je zbir svojih postupaka” ili hrišćanskog „sin božiji” ili biološkog „životinja koja misli” – nakon kojih nužno dolazi do dosadnih polemika lišenih ličnog mišljenja i zasnovanih na naučnim tezama. Pristalica sam odgovora obojenih ličnim iskustvom, punih subjektivnog. Ne zanimaju me udžbeničke definicije.

Znate šta je čovek? Čovek je kontradiktornost. Velika, teška, složena. Čovek je jedna klackalica između dve krajnosti. I to se ogleda u banalnim stvarima i navikama. Slikovitiji prikaz, a na osnovu građe prikupljene iz mog okruženja, jeste: ona koja obavezno naručuje jogurt sa manjim procentom masti uz burek; onaj koji je pristalica svih poroka (baš svih) ne jede pohovano jer nije zdravo; ona koja stalno kuka da joj je hladno gotovo nikada nije adekvatno obučena; ona koja najviše zna, a najviše i ćuti; onaj ko ti je nekad bio sve, a sada ništa.

pinterest.com

Čovek je čitav jedan univerzum i jedno veliko ništa. Istovremeno i duga i crna rupa. Najbanalniji dokaz toga je ljubav. Osobu u koju smo zaljubljeni gledamo kao malo svetsko čudo, kao jedinstveno i neponovljivo biće, naše biće, od kojeg za nas, u datom trenutku, bolje ne postoji. A već sledeći čovek, recimo komšija Mića je za nas… pa prosto, komšija Mića. Što bi se danas reklo: skroz nebitan lik. Nema tu filozofije niti romantizacije njegovog bića. A i komšija Mića je verovatno nečije malo čudo, koliko god nama bilo teško da u to poverujemo.

Čovek je jedinstven. Jedino u šta može da bude siguran je činjenica da je on – on i niko drugi. I zamislite, zaista je fascinantno – koliko ljudi na kugli zemaljskoj, a među njima ni dvoje istih?! Nit isti otisak prsta, nit isti otisak duše. Kako onda masu ljudi nikada ne doživljavamo kao masu jedinstvenih, već istih i uniformisanih? I odakle onaj neugodni strah od mediokriteta i osrednjosti, od stapanja sa masom i gubitka identiteta?

crowdbooks.com

Umerenost je lepa reč. Treba biti umeren – zdravo je za telo i duh. Treba biti sve pomalo. Ne sve i ne ništa. Umerenost nije nužno osrednja i prosečna. Umerenost je da stojiš na onoj ljudskoj klackalici i da se trudiš da održiš ravnotežu, a da ne tresneš jednom stranom o zemlju. Zanimljivo je – dok si na sredini trudiš se da se održiš, kreneš ka jednoj strani pa ka drugoj, pa se vratiš. Pa u krug. Stalno juriš ravnotežu iako ti se čini da je nikad nećeš stvarno dostići sem na delić sekunde. Možda je u tome njena čar. Znaš da postoji, a opet, ne možeš da je uhvatiš. Vazda čovek juri ono što je nedostižno.

Krajnosti su statične. Tačke. Ili si gore ili si dole. Stojiš, ne mičeš. Nema klackanja. A koja je poenta da budeš na klackalici ako se ne klackaš?

Mada… nije sve umereno lepo. Mlako je umereno, na pola puta između toplog i hladnog. Nekad čak i bljutavo. Mlaka kafa, mlaki stisak ruke, mlaka osećanja… Kome treba bilo šta mlako u životu? Daj da se izgorim na tu kafu pa da opsujem. Da naučim nešto iz svoje nestrpljivosti. Daj bar da, kad ti već ne zapamtim ime pri upoznavanju, zapamtim stisak ruke. Da ne budeš bezimeni mlakonja. Daj da se (ne) slažemo najlepše na svetu. Daj mi sve i ne daj mi ništa.

Budite umereni u svojim umerenostima i hrabri u krajnostima.

Dobro se zabavljajte na tim klackalicama, a ja ću vam reći samo jedno:

Za klackalicu je ipak potrebno dvoje.

Naslovna fotografija: crowdbooks.com