Odrastanje…tako teška i nelagodna reč. Pomalo strašna.
Zvanična definicija – Odrastanje je specifična faza u razvoju, praćena izrazito burnim psihičkim, emocionalnim i moralnim krizama, previranjima i lutanjima. Tretira se i kao prelazni period iz detinjstva u zrelost. Uzrast se aproksimativno određuje u rasponu od 12 do 20 godina kada se kod mladih dešavaju značajne telesne i psihičke promene praćene specifičnim promenama u socijalnoj sferi života.
Ne znam za vas, ali meni se čini kao da su izostavili najbitnije. Svaki proces vodi do određenog cilja, a do kog vodi odrastanje?
Ok, da… dostizanje psihičke i fizičke zrelosti, kako bi mogli da preživimo i proširimo vrstu.
Međutim, u poslednje vreme, sve više mi se čini da odrastanje vodi ka još nečemu, ne tako pozitivnom kao što su gore navedeni primeri.
Posmatrala sam ljude oko sebe, svoje prijatelje i porodicu, sve te odrasle osobe. Ustanu ujutru i rade po ceo dan. Sve što stignu da urade kasnije, kada dođu sa posla, je da naviju alarm koji će im reći da je ostalo bar malo više od pet sati sna, potom zagrle jastuk, do sledećeg jutra kada se taj “začarani krug” nastavlja.
Neki su uspešni u svojim poslovima, neki malo manje.
To i mogu da razumem, jer sam i sama veoma zauzeta osoba koja svakodnevno radi na sebi i podržava i voli uspešne ljude, samo… po mom mišljenju, uspešan čovek nije onaj koji je svoj život sveo na relaciju posao – kuća, a bojim se da mnogi ljudi odrastanjem usmere svoj život upravo na taj put.
Šta se dogodilo sa onim detinjim ushićenjem koje nas prati kada pomislimo na stvari poput pravljenja piknika sa prijateljima, davanja i primanja poklona, trčanja po snegu ili nepromišljenog gaženja po barama? Šta se dogodilo sa svim onim igrama, nakon kojih sledi nerviranje jer si u gubitničkom timu, a opet si jako srećan jer si tu gde jesi? Šta se dogodilo sa ljubavlju?
Prilikom odrastanja, ljubav kao da pada pada u senku. Mnogi ljudi vole, ali na pogrešan način.
Posao i obaveze kao da su neprijatelji ljubavi.
Voli se samo u pauzi od rada, a mašta se… skoro nikada.
Gde je nestalo ono ushićenje koje nas obuzme samo kada pomislimo na šetnju sa voljenom osobom? Gde je nestala potreba da se zabavljamo sa partnerima, u pravom smislu te reči?
Ne kažem da te stvari ne postoje, i dalje su tu… samo ih je dosta manje i često su podređene obavezama.
Više nemamo vremena za prijatelje, viđamo ih od rođendana do rođendana, i to po principu ako datum pogodi vikend, jer ko će da ostaje dugo radnim danima kada ujutru mora da se ustane?
Godišnjice veze se više ne obeležavaju jer su, ili bacanje novca (a novac je vredan) ili gubljenje vremena (a vreme užasno brzo teče), ili su zapale za pogrešan dan, kada je jako bitan posao u pitanju.
Jedine igre koje igramo su opklade da li će nam faliti taj jedan papir prilikom overavanja dokumenata, da li ćemo čekati red pola sata ili tri sata za plaćanje računa…
I tako prolaze godine… Strast i zaljubljenost u partnera, u život, iščezavaju…
Prijatelji nestaju, a snovi koje smo ljubomorno čuvali kao deca, izduvaju se poput balona, nekada šarenog i velikog, i sada leže u dnu neke kutije koja je u nama i na kojoj velikim slovima piše – ZA PODRUM.
Ako biti neodraso znači ne zaboraviti na igre i na ljubav, predati se sitnim ushićenjima koja daju smisao, onda definitivno biram da budem neodrasla!
Odrastanje zna da bude veliki ljudski neprijatelj. Čemu život za koji nas odrastanje sprema, ako u njemu više nema mesta za bezbrižnu i predanu ljubav? Za ljubav prema partneru, porodici i prijateljima… za ljubav kojoj se posvećujemo, ne gledajući je kao još jednu obavezu?
Treba čuvati detinje snove, detinje prijatelje i detinje ljubavi… jedine su one ostale iskrene ne ovom svetu.
Treba reći ne odrastanju, ali i reći da zrelosti.
Biti zreo znači biti sposoban za preživeti, ali ne zaboraviti da je to moguće samo uz predanu ljubav, jer se, naposletku, sve manje od toga svodi na preživljavanje.