Mladi, veseli, spontani i svestrani. Krasi ih zajedništvo i ljubav prema daskama koje život znače. Okarakterisani su kao “amateri”, ali svojom glumom odišu duhom pravih profesionalaca.
Oni su Pozorišna trupa “Artisti”. Stacionirani u Beogradu, a daske po kojima izvode svoje komade rasute su svuda. Nemaju svoje matično pozorište, ali imaju dušu istog. Prosto, oni glume za sebe i druge. Mesto nije bitno. Sva pozorišta su njihova.
Ovu jedinstvenu trupu čini petnaestoro talentovanih ljudi, i svako od njih na sebi svojstven način doprinosi da sve izgleda onako kako nije kod drugih.
Zbog toga su zasluženo dobitnici nagrada na festivalima : BAP (Beogradskih amaterskih pozorišta) i ŠTRIH fest. Do sada su izvodili predstave Zajednički stan, Pre rata i Boing – Boing.
Za Vajb magazin su otvorili dušu i pričali o svemu i svačemu, o svima, a najviše o njima.
Ko su Artisti i šta nam nude?
Artisti su mlada i svestrana grupa umetnika koje spaja zajednička ljubav i strast prema pozorišnom stvaralaštvu, prema glumi, režiji, dizajnu scenografije i sl. Među nama ima ljudi koji se bave muzikom i fotografijom, ali nas ipak sve spaja pozorište. Kada podvučemo crtu – mi smo pre svega prijatelji koji se međusobno vole, druže i poštuju. Kada smo zajedno volimo da pričamo o stvarima koje su van domena našeg stvaralaštva.
Od trnja do zvezda (počeci)…
Upoznali smo se tokom jednog projekta pri Fakultetu organizacionih nauka – to je bio rad na predstavi „Dr“ Branislava Nušića, početkom 2015. godine. Svakodnevno smo se viđali na probama. To je trajalo oko četiri meseca. U međuvremenu smo počeli ozbiljnije da se družimo i kada se to završilo, tačnije krajem 2015. godine, shvatili smo da hoćemo da stvorimo nešto naše.
Prvo komad, pa onda ime trupe…
Imali smo u glavi kako sve to treba da izgleda. Bez mnogo razmišljanja odlučili smo da prvi komad koji ćemo da izvedemo bude „Zajednički stan“ – komedija koju je davnih pedesetih godina napisao naš genijalni Guta Dobričanin i koja je u to doba bila hit ne samo kod nas, već i širom sveta – prevodila su je na svoj jezik i igrala su je mnoga pozorišta raznih zemalja, a potom je snimljen i jugoslovenski film 1960. godine. Spremili smo predstavu, ali smo onda shvatili da mi treba nekako da se zovemo. Duže vreme nam ništa nije padalo na pamet kao pogodno ime za trupu. Ime je došlo sasvim slučajno. U toku jedne međusobne prepiske sa članovima iz trupe, jedan kolega je rekao da mnogo rizikujemo i da ga podsećamo na one artiste na žici. I, eto imena… samo smo izbacili ono „na žici“ (smeh). Postali smo Artisti na daskama koje život znače.
Niko nije glumac, a glumite?
Čovek može sve i svašta. To je definitivno. Iako niko od nas nema potvrdu da je profesionalni glumac, to nas ne sprečava da nastavimo ovim da se bavimo. Ono što želiš da radiš svim srcem, ne zna za granice i prepreke. Da smo „pravi“ glumci, ne bi nam se dešavalo da nas neke gradske kulturne ustanove odbiju, da ne dozvole da pokažemo ono što smo stvorili. Teško nam je što je tako. Shvatamo da nas u startu niko neće blagonaklono prihvatiti. Željni smo učenja.
Novo izvođenje predstave – nova lekcija…
Svakako. To je za nas jedno ogromno iskustvo. Glumac gradi sebe igrajući različite uloge. Što si više na pozornici, potpuno se stapaš sa likom kog igraš. Stalno se ponavlja da je praksa odličan put ka iskustvu. Džabe knjige i teorija, smatramo da u ovom poslu što više radimo, više i učimo.
Za pozorišnu scenu se kaže da su to „daske koje život znače“ – koliko u stvari znače za vas?
Vremenom se to promenilo. U početku nam nije bilo važno ko će i da li će da nas gleda. Prvenstveno, igrali smo za nas. Nismo razmišljali u pravcu nečeg većeg i zahtevnijeg, jer prosto nemamo uslove, ni sredstva. Nemamo svoje matično pozorište pa da možemo da kažemo da smo obraćali pažnju na to da smo na sceni, da gazimo daskama koje život znače. Nismo bili svesni toga koliko nam one mogu promeniti život. Na kojoj god sceni da igramo, u tom trenutku, te daske su naše.
Kultura današnjice?
Postoji veliki problem kod nas. Opkoljeni smo stvarima koje nam se svakodnevno serviraju, a imaju minornu vrednost po društvo. Pa pogledajte samo današnju decu. Sede ispred tv-a, komjutera, stalno je telefon uz njih… i kako onda da ignorišu sve to loše. Sistem vrednosti je u velikom padu, konkretno – današnje emisije na tv-u, serije i filmovi. Deca ni ne znaju da je nekada bilo mnogo zdravije vreme što se tog sadržaja tiče. Imali smo izobilje čistog humora. Danas se humorom naziva sve što je bazirano na psovkama.
Nema tv-a, kompjutera i telefona za decu, nego pravac u pozorište. Da li ste razmišljali da napravite neku dečiju predstavu?
Pada nama svašta na pamet. Možda u skorijoj budućnosti i bude nečega za mališane.
Trbuhom za kruhom…
Poznato je da se u našoj zemlji od glume i ne živi na zavidnom nivou. Glumci moraju još nešto da rade da bi mogli da žive.
Pozorište u kući ili nam ipak treba još više prostora?
Uuuu, treba. Čitava jedna zgrada (smeh). Interesovanje za pozorište, po našem mišljenju, nije ni nalik kao u ona srećna vremena kada je to bila zabava. Vidimo da danas mladi, a i naša generacija, često pre izaberu bioskop ili neki drugi vid provoda. Treba naterati ljude da odu u pozorište. Fali nama te kulturne svesti što se pozorišne scene tiče. Ukoliko odu na bar jednu predstavu shvatiće koliko to prija njihovom duhu, pa će tražiti još.
Kako Artisti spremaju jedan pozorišni komad?
Trudimo se da sve odradimo što je moguće profesionalnije. Tako je to kad nas – nisi amater, a tako moraš da se zoveš, jer nemaš diplomu ili sertifikat. Bukvalno se do detalja spremamo za jednu predstavu. Scenografiju smišljamo i dizajniramo sami. Kostime pravimo od starih stvari, a nekad odemo i do „second hand-a“. Što bi se reklo – krpimo se (smeh). Vežbamo u podrumu porodične kuće. Celokupnu scenografiju ne možemo da držimo tamo, pa nam je „rasuta“ po stanovima svakog od nas. Mali je to prostor, ne omogućava nam da izvedemo sve kako smo zamislili. Dešavalo nam se da generalna proba ujedno bude i premijera.
Može li se živeti u vašem zajedničkom stanu?
Vraćamo se na početak rada Artista. Možemo vam reći da smo uspeli da se i pored malog prostora smestimo. A naš zajednički stan je svuda gde igramo. Družimo se, glumimo i svu energiju našeg prostora želimo da prenesemo na scenu i ljude u publici.
Kada mali prostor zamenite velikim – iz podruma na scenu?
Nama je to „strašno“. Bukvalno je stresno. Treba se navići. Evo, zamislite, ovde (u podrumu) je svaki đošak iskorišćen za nešto, a onda dođemo na scenu i ne znamo gde ćemo pre. (smeh)
Od kuda to da se pre rata udruže Nušićeva dela – Ožalošćena porodica i Pokojnik?
Ponovo smo inspiraciju našli u filmu. Malo smo morali nešto da korigujemo, jer u filmu ima mnogo stvari koje Nušić nije napisao. Na kraju smo sve to ukomponovali i „spakovali“ za scenu. Veliki komad od 12 likova, plus nekoliko statista (plesača), koje mi u žargonu zovemo „startisti“. Kao kombinacija statista i artista (smeh). Mi ovaj komad karakterišemo kao gorku komediju, jer kraj nije tipično nušićevski, da se ismeješ od srca. Poredeći ga sa današnjim načinom humora, može se reći da je Nušić postao malo teže „svarljiv“ nego nekada.
Kakve su vam impresije posle odigrane predstave?
Na kraju sve je drugačije. U kojem god stanju da završiš predstavu, bez obzira da li smo psihički tu ili smo u potpunom rasulu i iscrpljeni, odlazimo sa scene zadovoljni, jer smo nekom ulepšali tih sat-dva ili čitav dan.
Da li vam zasmeta to što ste kao amaterska trupa osuđeni da sve sami stvarate, a profesionalci imaju čitav tim iza sebe?
U suštini – ne. Mi se kroz svako izvodjenje nadograđujemo. Sami sebi smo režiseri, stilisti, šminkeri, ton majstori, majstori svetla… prosto, spremni smo za sve i svašta.
Šta planirate u narednom periodu?
S obzirom da smo po prirodi svi spontani, bićete obavešteni kad bude nešto novo. Moramo da vidimo da to što smo naumili da izvedemo pije vodu. Do sada smo imali tek jednu čitajuću probu za nov komad. Možemo samo da vam otkrijemo da je u pitanju jedan „detektivski“ komad.
Gde ljudi mogu uživati u vašim performansima?
U Kulturnom centru Čukarica. Jedinom mestu koje nas oberučke dočekuje kao svoju decu i na tome smo im mnogo zahvalni.
Šta je za vas dobar vajb?
Vajb je uvek neka dobra stvar. Nešto što pokreće čoveka da ostvari ono što želi. Konkretno, za nas je bitno da ono što radimo iziskuje zajedničku energiju. Bez obzira gde se nalazimo. Potrebno je samo da se poklope vreme i prostor, bukvalno „zabalaviš“ koliko je dobro što si sa dragim ljudima. Ali ništa ne može da zameni osećaj posle predstave. Aplauz je naš najveći vajb. Potvrda da ono što radimo stvarno vredi.
Fotografije i video: arhiva pozorišne trupe “Artisti”
