Oreol svetlosti koji dopire kroz razmaknute zavese tera me da pomislim na anđele, harfe i nebeske bašte. Komadić neba koji pozdravlja znatiželjne oči poput mojih polako se kreće svojim putem, neuznemiren uličnom žamorom. Pružam ruku da uhvatim Sunčev zrak i male iskrice kako bih osetila milovanje dana, dok ujedno slušam grad kako peva svoju današnju numeru. Imam tu ludu ideju da svaki dan ima svoju pesmu. Petak je rezervisan za džez i Ninu Simon, te sve što čujem tada je “..and this old world is a new world, and a bold world for me”.  Zaista, nakon toga, toplo telo do mog, teška ruka koja se svija oko mene željna kušanja još nekog voća, nije moj ukus ovog dana. Nije ta numera. Ostatak mog nedeljnog momenta slabosti, izgubljena duša koja je pošla sa mnom na putovanje bez početka, sredine i kraja. U odbranu, nedelja je za Sleša. Žmarci koji prolaze mojim telom ne smeju se ignorisati. On je bio nešto nalik stoperu, a ja volim da pomažem ljudima u nevolji. Skroz sam za apokaliptičnu ljubav.

Dok bučno ustajem iz kreveta, jer ne volim kukavičluk ni u kom pogledu, drmusam bejbi facu, iako ima oči za gubljenje i osmeh za pokoravanje, jednostavno se ne uklapa u ovaj petak.

“Vreme je da ideš, Rej to zahteva.” –  kažem, dok me gleda kao da su mi u tom trenutku ponikli đavolji rogovi.
Zatim konstatuje: “Ko je Rej?” i “Znaš li da umeš da budes čudna?”, dok navlači odeću na sebe i priprema se za odlazak. Bar se nadam tome, jer njegovi koraci uz neprekidno mrmljanje počinju da proizvode fortissimo possible u mojoj glavi. Dok palim cigaru, kažem da ono što je za njega neobičnost, za mene je način života. Ujedam život kao i on mene – kako biti normalan posle toga? Recimo da sam u tom trenu sela na pakleni tron. Bio je zbunjen na izlasku.

Ono što obožavam je da otvorim sve prozore, dopustim vetru da se nastani u mojoj sobi i da gledam igru ljudskih stopala sa asfaltom. Rej mi namiguje dok veselo svira na klaviru, a ja još jednom bacam pogled na bejbi facu kako pospano traži svoj put i pruža pogled ka meni. Odmahujem mu i u potpunosti odobravam Rejevo “don’t you come back no more”. Povlačim zavesu da stavim zaključak na loše izbore.

Ne znam zašto to radim ili kako, ali ja volim da živim bezobrazno. U skladu sa osnovnim načelima sudbine i života. Ako se oni igraju sa svima nama, zašto mi ne bismo sa njima? Ukusi moga života bili su gorki, vulkanski vrući, ljutiti, pakleno hladni, aromatični i božanstveni. Tako živim svoje dane od ponedeljka do nedelje. Imaju različite ukuse, boje, numere, nadanja i rasipanja. Jedinstveni kaleidoskop mog, Alpima okruženog, života. Izazivam vas da ih učinite prohodnim.

Moja duša je pravi nomad. Oslobođena pravila i stega. Odsečena od stvarnosti, otuđena od negativnih osoba. Nesposobna da popusti pod težinom ljudskog nametanja ispravnog i pogrešnog, gluva na potoke reči uobličene u prosečnog moralistu sa potrebom da iskaže svoje mišljenje; tihim glasom, iza prvog ugla, jer bi mu se moja duša pošteno ismejala na prvo slovo.
Baš zato moj utorak svira pop, četvtak rifom dovodi sve do usijanja. Ponedeljak je ljubičast i voli martinke, sreda nosi haljine nežnih boja i zaljubljeno sluša Džonija Keša. Subota se svađa sa uskogrudim, tvrdoglavim osobama, bučno peva u kafani, pije belo vino i nestašno se osmehuje svima. Nedelja ježi kožu, guta požudu, oplakuje izgubljeno, stvara i povremeno nasamaruje bejbi face.

U svemu tome, ja živim.

Možda ne zaslužujem uvek komadić plavog neba, nebeske bašte i harfe. Možda me zbog mojih stavova vide na mestima gde Sunce ne sija. Na kraju, možda me i Đavo čeka jer ne primećujem detalje pa i njega ignorišem.

Ljudi, ja žurim. Želim da otključam Raj u sebi.

“When she gets there she knows, if the stores are all closed, with a word she can get what she came for.

Ooh, ooh, and she’s buying a stairway to heaven.”

Fotografije: themaverickdiva.blogspot.rs, pinterest.com