Stagnacija. Ne. Nešto malo tužnije bi moglo da opiše društvo u kom smo se sudbinski našli. Sva sreća pa se još ne dam. Ne dotiče me. Neki bi rekli da sam u komfornoj zoni. Ali ne, ja sam, mili moji, u zrelom svetu. Onom gde sranja kojima se tovi dobar deo naroda ne dopiru. Nazovimo ga svet svesti, a da bi me ostali, koji ne razumeju najbolje, protumačili na pravi način, nek bude svet “čudaka”. Svet čudaka zato što je čudo da ostaneš svestan i svoj u vreme haranja zaslepljenosti, maski i materijalizma. Hoću da vam otvorim oči bar malo i pokušam da, na danas sumanuti način, pisanjem, projektujem jedan veliki znak pitanja, baš tu u vašem ogledalu. Ko smo? Gde živimo? Da li vrednujemo prave stvari? Šta su uopšte one? Pa, kako za koga.
Verovatno sada mislite – evo ga još jedan našao da pametuje. Ne, baš naprotiv. Ovako nešto pisati danas pametno nije, ali prosto imam potrebu. Onu moralnu. Zato ostanite do kraja teksta, biće vam jasnije.
Kada ste poslednji put uradili nešto potpuno nesebično? Sećate li se?
Nije tajna da živimo u dobu vlade materijalizma, koje naše oči pretvara u one ko u Paje Patka. Još kad zvecne u ušima ko slot aparat. Wow! Pareee! Zašto tolika opsednutost? Koliko kapiram zbog par limenki Red Bull-a i flaše viskija na stolu separea. Još i dobre ribe, pa gde ćeš lepše. Ima i onih kojima je samo važno da zgrću na bankovni račun. To ih čini moćnima. A moć daje uticaj. Pa onda sedneš u fotelju i iz nje upravljaš lutkarskom predstavom, pod nazivom “običan svet”. Ukoliko se lutak otkači – baci ga na đubre, spali ga i nađi novog. Imaš pare, sve je lako.
A odakle ljudima tolika lova? Sigurno su dobili posao preko biroa i pošteno radili radni vek u svojoj profesiji. To je savim moguće. Je l’? E, pa baš i nije. Neki se ipak neće voziti blindiranim džipovima ni za tri života ako se nastavi serija slučajno obogaćenih, pritom neukih ljudi. Nisu svi koji zgrću lovu neuki, da se razumemo. Ali džabe i učenost kad lova u svetu kakav je danas može sve što si ikada znao da u tvom mozgu pretvori u ono zvec-zvec koje sam ranije pomenuo.
I tako dođe učen do para. Pa i ne da da mu popiju ono mozga što ima. I na sve to reši da progovori i bori se za pravdu. On biva….. štaa?? Biva ograničen u slobodi govora, zastrašen ili u krajnjem slučauju ućutkan jer loše utiče na ovog moćnog. Postoji i mogućnost uklapanja sa zastrašivačem, gde možeš da prodaš sebe.
Kada ponestane opcija, spakuješ kofere i odlučiš da odeš u drugojačiju zajednicu. Drugi narod, ali opet “narod”. Plus dodaj da si došao iz poznatog u nedođiju, pa čik uspi da budeš Petar Pan. Čik nađi vilu spokoja i sreće. Ne kažem da se ne dešava. Zna tamo negde da bude bolje, ali, složićemo se, retko. Uvek bude domaćih čika sa kukom da pokupe kajmak. To mu danas dođe isto kao i na početku našeg začetnog ciklusa, kada jedan od ogromnog broja spermića dođe do jajnika, pa još i uspe da se potpuno razvije. Tako je u tuđini.
Da ne dužim, već da nastavim sa ključnim pitanjem. Šta je poslednje nesebično što si uradio? Ako se uopšte setiš nečeg takvog, to znači da ima nade. Kada si poslednji put iznedio svoje najmilije izdvojivši vreme za razgovor, ne jureći za vremenom u kom si zauzet ničim važnijim? Kada si poslednji put kupio gladnom da jede, bez da si slikao selfi i okačio na instagram? Kada si poslednji put reko NE uticajnijem i rekao da je kolega sa manjeg položaja u pravu, a ne on? Ako jesi bilo šta od ovog, ponavljam – ima nade!
Poenta koju želim da izvedem iz svih ovih iskucanija je da živimo u rigoroznom svetu gde su dobra dela čuda, a neiskvareni ljudi retkost. I zato, činite dobro! Ne da bi vam univerzum vratio duplo, nego da biste uživali u reakciji, istinskoj emociji.
Jednom sam pazario u poznatom gradskom marketu i sreo staricu koja je poduže odmeravala police sa kafom, pa priupitala prodavačicu da li ima neke jeftinije od izloženih. Naravno, nije je bilo. Baka je pognula glavu i izašla iz prodavnice promrmljavši izmoreno – ma ne moram ni da pijem kafu. Dan danas se kajem što joj nisam kupio kafu. U tom trenutku sam, zaprepašćen celom situacijom, jednostavno blokirao, pitajući se kuda ide ovo društvo kada penzioner ne može sebi da priušti ni 100 grama kafe!? Evo zamišljam sada kako bi bilo da sam odregovao. Vidim osmeh starice dok pije svoju jutarnju kafu, pritom zadovoljna jer je otkrila da još uvek ima dobrih ljudi. A ja? Ko zna, možda i taj univerzum radi, pa i dobijem nešto. A još lepše, šta bi to bilo? Pa upravo onaj osećaj da si usrećio nekoga, u njemu leži suština. Pa poželiš ponovo da uradiš isto i tako stvaraš krug nesebičnosti koji će se jednom možda zaokružiti baš kod tebe.
Pokušajmo da od svoje okoline, pa onda i od sveta napravimo bolje mesto. Mesto vredno života. Mesto u kome ne zavisimo samo od novca. I najvažnije, mesto koje ne želimo da napustimo. Znam, teško je, ali pokušajmo!