“Ne govori o ljubavi.”

Oslonjena na vrata sobe, ponavljam iznova i iznova. Besna sam. Nisam preterano fina i mila kada sam iznervirana, iako delujem poprilično bezazleno. Iz nekog razloga nikada nisam želela da se naljutim ili ogrešim o čoveka koji stoji ispred mene, ali kada želite nekome dati sve najbolje od sebe, uglavnom dobijete šamar realnosti koji dugo zna da peče. Ali moj cilj je da analiziram, obradim i dam izveštaj, jer će možda na taj način shvatiti.

“Kako možeš reći bilo šta o ljubavi, ako ti je na umu jaka želja da povrediš?”

Reči su već dugo mrtve. Da bi ih oživeli, potrebno je da im damo osećaj i biće nam zahvalne doveka. Izgovarajte ih kao kada dopuštate jeziku da flertuje sa kapljicom vina u ustima. Moraju biti slasne poput kušanja čokolade sa jagodice prsta. Njihova težina mora biti jednaka težini duše.

tumblr.com

Kako ćete o ljubavi bez imalo duha, potpuno tromi i hladni?
Kako da objasnim da je za mene razgovor svet slogova, rečenica, nešto poput uzimanja vazduha? Više od poljupca, malo manje od zagrljaja.

Zapravo je sve jako jednostavno. Svakog dana volim da volim. Bilo da je to osoba, događaj ili sitnica, moj život je “La vie in rose”. Ponekad to zna biti najteži posao na svetu, naročito kada mi na putu stoje ljute, povređene i neraspoložene osobe navodeći me da posumnjam u svoju odluku. Kada se bezbroj puta neko ogreši o mene ili namerno želi da mi pokaže svoju verziju realnosti. Taj stav o životu, sreći, nesreći, ljubavi, mržnji je različit i potpuno je u redu da se ne slaže sa mojim ili bilo čijim. Opravdano je imati svoje sfere, galaksije, dimenzionalne ili trodimenzionalne prostore, dok god ne silite nekog da živi baš po pravilima vašeg života. Ja želim biti nadrealna, jer samo tako mogu uneti malo sunca i boja u ono što vi zovete realnost.

Ne znam ko vas je naučio da se sa određenim stvarima u životu treba pomiriti, da se tuđih mišljenja treba paziti, da čovek ili žena vašeg života imaju unapred poznate karakteristike, da ljubav dolazi u određenim oblicima ili baš onako “kako je napisano u jednom časopisu”, da ne postoje reči kojima se mogu iskazati najdublja osećanja, da morate povrediti druge ako vas boli ili da treba živeti onako kako vas neko usmerava. Ko god da je, ukrao vam je maštu, hrabrost i petlju.

Imamo samo jedan život – da li ćete dopustiti da vam ono malo lepote življenja bude oteto?

Bilo bi lepo da smo svi jedna pesma. Slobodna, ritmična, uklopljenja, nasmejana i vrckasta. Bilo bi lepo da možemo biti drama nabijena emocijama, duhom i teatralnošću. Da svima koji nas žele povrediti ili osujetiti pokažemo da svako ima svoj izbor, odluku i postupak. Svaka akcija proizvede svoju reakciju, mi ne moramo baš ništa uraditi. Cest la vie. I zbog rana i suza postajete vremenom lepši i slobodniji, jer nije ni bitno koliko će puta režati, vikati, bacati drvlje i kamenje na vas, dok god ostajete čvrsto na svom putu. Dok se borimo nada postoji, kada stanemo, uzalud nešto očekujemo. Život zahteva borbu, kao i ljubav. Zato ne treba olako pričati o njoj, kao o nečemu usputnom, dobro znanom, jer tako gubi ponešto od svoje suštine.

Negde sam pročitala da voleti znači kada ne očekuješ ništa zauzvrat. Kada postajemo slobodni u ljubavi, jer nam je jedina misija da volimo i nekom se bezrezervno dajemo. Kada nas to osećanje oplemenjuje i čini boljim ljudima. Želim čvrsto da verujem u tu konstataciju, jer nikada svet oko nas nije lepši, ulice sjajnije, prolaznici nasmejaniji, a mi u svom bezbrižnom mehuru, detinjasto srećni – kao kada volimo. Zato ne prljajmo ljubav ravnodušnošću ili mržnjom.

A ako baš moraš nekad svet načiniti prodanim, onda tada:

“Ne govori o ljubavi.”

Naslovna fotografija: theodysseyonline.com

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite Vaš komentar
Molimo vas unesite Vaše ime ovde