Bili su to turbulentni trenuci života, te 2012. godine, kada sam iz sveopšte depresije srednjo-usranog-školskog sistema kurcoboljski prelazio u nakaradno-uzaludni mehanizam, nazovi, visokog obrazovanja. Još danas odgovaram kada me neko pita “a što nisi upisao ovo ili ono”, da ne možeš da očekuješ od osamnaestogodišnje magarčine, uspaljenih i neiživljenih hormona, bez ijednog dinara i trunke samopouzdanja, da zna šta zaista hoće i da misli u koju će se kolotečinu njegov život upustiti.
Četiri godine kasnije, nakon, kao, završenih wannabe studija – kada post-efekti teškog artiljerisanja organizma dolaze po svoje – mlađani autor se već uveliko valjao u novinarskim koritima, plivao u kojekakvim projektima i davio se u sluđujućim prljavim vodama koje su bile jedini način da se pokrene turbina za pravljenje novca.
Ni tokom studiranja, mesto me nije držalo. Tek 2014. godine, krenuo sam, što bi se reklo, da rastem i sazrevam. Srbijetina mi je peckala kožu. Zalazila mi u sve pore. Uticala na svest. Pravila godinama razdor u kući. Rascepljivala čitava društva. Odvajala kukolj od žita, umesto da to bude obrnuto.
Svečano sam obećavao sebi da nikada neću dozvoliti da budem kao moji roditelji, makar nemao decu nikada. Po cenu da umrem sam, bedan i pijan.
I tako, dok su drugi linerano studirali ono što su, kao, hteli, ili ono što su im roditelji nametnuli, ili ono što su morali – ja sam, i dalje, tumarao, lunjao i tražio sebe. Batrgao sam se u svojim, sada besmislenim, inspiracijama da želim da postanem pisac; da ću napisati knjigu; da će to neko hteti da čita; da ja, u stvari, do jaja pišem, ali pošto je to bio preveliki zalogaj, uhvatio me neki strah od tolikog očekivanja, pa sam se premostio na priču da hoću da budem novinar.
U tom nekom periodu – ako se tako može reći – sklapao sam poneka poznanstva, uprkos što pojedine osobe ne bih u životu pogledao, temeljno ih gradio i na kraju od njih interesno grabio sve što sam mogao. Nije mi dugo trebalo da uvrtim sebi u glavu da je Srbija jedan kancerogeni organizam koji te tera, ako možeš da se snađeš, da grabiš sve što možeš. Na ovaj ili onaj način.
Uz to neko tobože uspinjanje na imaginarnoj lestvici ničega, prohujao sam kroz raznorazne redakcije, susretao kojekakve ništarije, trpeo raznorazne urednike, bukvalno jeo govna pred ljudima za koje sam, od prve sekunde, znao da ne vrede ni jedan jedini groš – samo, jer sam video da, ipak, postoji neki cilj ka kojem idem.
U danima kada sam ustajao – tamo negde između treće i četvrte godine – da bih išao na prvi, pravi i plaćeni novinarski posao, da kažemo, tokom i nakon junskog roka, najviše sam sebe mrzeo ujutru, ali ne zato što nisam mogao da ustanem, nego jer više nisam bio siguran da li uopšte želim da se bavim novinarskim poslom. Poput noćne more u kojoj sve više toneš, to je bio tromesečni horor period, kada sam zamišljao, u onim labilnijim danima, kako golim rukama davim svog nadređenog urednika, koji je bio samo godinu-dve stariji od mene.
U poljuljanom identitetu, da li je novinarstvo, u stvari, takvo kao što sam zaista zamišljao, bledela je samo jedna predivna želja – da ću se ikada ponovo baviti tim zanimanjem. Jer, jebote, raditi za siću, ustajati rano ujutru, blatiti sebe i pisati blago zaostale tekstove za krvopijsku publiku – ne, to nije bila moja zamisao.
Ipak, nastavkom u četvrtoj godini – sa sve studentskim prodekanisanjem, kako sam došao na tu funkciju, to je za drugu temu – nastavljao sam uporno da pišem, da kalim taj neki sopstveni stil – i ako sa ove točke gledišta je za svaki stid – pomišljajući da ću, možda, eto, uspeti nešto da napravim od sebe.
“Nema novca u tom poslu”, konstatno su mi svi ponavljali, “Mani se toga”; “U marketingu je lova”; “Novinari umiru u bedi”…
U tim jesenjim danima, posle napuštanja žutokljune redakcije, 2015. godine, piskarao sam za poneki studentski portal, da bi već u zimskom periodu, nakon Nove godine, krenuo da dolazim u redakciju u kojoj se, hvala nebesima, i dan-danas nalazim, koja mi je povratila uzdrmani faith in journalism, dopuštajući mi da širim krila, bazam po gradilištu svog načina škrabanja i da stepenestao utabavam jednu kozju stazicu ka ličnom zadovoljstvu.
Jeste da sam bio presrećan, ali i fakultetu se bližio kraj, a novca nije bilo na pretek. Sve one iskre naivnih pomisli iz prvih godina studija, koje su se u tom trenutku činile krajnje budalasto, padale su u vodu. Bolna istina je bila da posle završenih studija se ništa neće promeniti. Niko me neće čekati. Niko mi neće nuditi novi posao, niti će igde biti mesta za mene, kao ni bilo koga druga.
Brzopleto sam na sebe nabacio previše tereta, upustivši se u preterano mnogo obaveza, samo da bih namakao pristojan iznos novca na mesečnom nivou. Plaćanje računa, hrane, izlazaka, Ade Bojane i još mnogih drugih ludorija, bukvalno rečeno, uništavale su novac.
Da stvar bude gušća, pritegao sam sebe da uletim na master. Prepustio sam se zapadnobalkanskom projektu zbog kojeg sam besane noći provodio uz litre ispijenih kafa. Živci su se topili na užarernim filterima, a najgadnije je bilo kada sam se umorniji budio nego što sam legao.
U danima kada nisam mogao da pohvatam šta sam kome rekao, sa kime sam se šta dogovorio i koliko još posla bi trebalo da završim – tek onda bih se prisetio da sitni užitci dosta znače.
Jedna odgledana epizoda neke od mnogobrojnih serija, ili sat vremena u nekoj od igrica, fascinatno su prijali, poput opijuma.
Vremenom sam relaksirao svoj život, ali, provalio sam, kada dođu vikendi, više nema one varvarske gramzivosti da se pohode svi mračni ćoškovi noćnih klubova. Čak i svako unošenje kojekakvih otrova samo trenutno bi zamaskiralo jednu beskrajnu taštinu ponedeljnkovskih ustajanja ujutru.
Mamurluci su počinjali da više liče na krvavu golgotu. Svaki dinar je važan, kolika god ti plata bila. Uvek ti fali još 100 evra, da bi bio zadovoljniji. A samo se prisetim kako mi je, pre samo godinu-dve, 2000 dinara za jedan viked bilo sasvim dovoljno. Apetiti su sve veći…
Fotografije: stocksnap.io, unsplash.com
