Podne je.

Sasvim običan dan, pun šumova, buke, jurnjave, prolećnog povetarca koji pomera zavese i mene koja plutam nasred sobe. Tako sam daleko od svih dešavanja nehajno uvučena u dremež ovog dana. Mirno lutam odajama svojih misli, smeštajući uspomene i sećanja u svoje kategorije, stavljajući tačku ili dve na njih – zavisno od osobe. Međutim, nailazim na taj jedan deo koji se otima, buni i kog ne mogu kategorizovati i dati mu neku vrstu mira. Dozvolite mi da vas upoznam sa tim malenim revolucionarom.

On ima svoju buku i bes. To je razočarani sanjar u obliku slomljenog srca, koji svakodnevno psuje, vrišti i pijan smeta ovim prestižnim delovima mog uma. Pljuje na naivnost, na njih uvučene u laž i veru u nešto bolje. Odbija da voli, da bude dobar i poslušan jer su sve te njegove strane iskorišćene i odbačene. A i to je nešto što je ona prezrela. Ne može da mu oprosti trud i želju za dostojanstvenim životom. A, on, oprostite mu, ali uz sve to i dalje nalazi snagu da o njoj priča sa poštovanjem i ljubavlju.

Ona je nekada znala da bude tako prelepa i hrabra. Suprostavljala se većima od sebe, pretila, igrala se mačke i miša, zavodila i baš davno – ona se osmehivala. U svojoj crvenoj bluzi golih, otvorenih leđa, plavim elegantnim pantalonama i belim stileto štiklama znala je da izazove uzdahe. Nosila je inat, ponos, pravednost, dobrotu i jednakost kao pravo oličenje prefinjenosti. Njenim venama tekla je moć i snaga. Kako je ne voleti?

“Mislio sam da si bolja.” – sa gorčinom i podsmehom joj govori moj mali revolucionar. Ona povučeno, skrušenih ramena sedi kraj njega i sva ta izbledelost, krhkost nervira moj um.

pinterest.com

“Znaš koliko puta želim da zauvek završim sa tobom? Da te ostavim i krenem svojim putem daleko od tebe. Da, ostao bi neizbrisiv trag, ali naučio bih da živim sa njim i vremenom bih saznao kako izgleda taj osećaj kada se tvoje mogućnosti cene. Kada ne moram ničega da se stidim zbog tebe i tvojih ovlašćenih ili kada konačno mogu pronaći ljude koji nisu očarani slavom, novcem i koji ne smrde na pohlepu. Čiji je um još uvek blistav, a srce ispunjeno pravim vrednostima. Od kojih mogu nesto naučiti.
Reci mi, zašto si dopustila da te svi imaju? Da cepaju tvoje delove i proglase ih svojima? Da zlostavljaju i svojim nečistim rukama, praznom dušom dotaknu sve tvoje svetinje i bace ih na tlo.
Zar je i tebe privukao sjaj zvezdica, pa si im oprostila sve ono što su ti učinile? Zaboravila si kada su te rušile, plašile i bile željne tvoje krvi? Zašto im se sada jeftino prodaješ? Uzimaju ono najbolje, a ti mirno sediš i ćutiš.

Prokleta da si, trgni se! Razlog si mnogih suza kojim se tvoji voljeni uspavljuju. Dopustila si da tobom haraju zli, zavisni, nepravedni, nemoralni koji ne osećaju ništa kada na svom putu zgaze neku nevinu dušu. Dopustila si bestidnima da se nazivaju elitom, da se najvećom srećom i bogatstvom smatra novac, da odeća određuje čoveka, da pametne ljude kamenuju, vredne izrabljuju, a lenje veličaju. Mnogi umiru pokušavajući da ti se prilagode, da udovolje tvojim zahtevima i pravilima. Zar ne vidiš krupne oči nade koje te preklinju za pomoć? Ruke pune žuljeva koje traže da ih pomiluješ? Duše na izdisaju koje te mole da se promeniš?
Ne! Ne otvaraj nebo nad sobom i ne prolivaj suze, jer neće sprati blato koje si bacila na sve izvanredne umove, ne prizivaj vetrove, jer neće pomoći anđelima da polete – sasekla si im krila.
Dozvolila si naseljavanje stereotipa i predrasuda, vladavinu jačeg i imućnijeg, poštovanje korumpiranih i licemernih, priču o životu od onih koji su svoj život platili evrima, ponižavanje slabijih i siromašnih. Zato danas u tebi živi neko dete koje plače u školskom toaletu jer su ga pretukli drugovi, odrastao čovek koji krije svoju bolest da ne bi bio otpušten, kako bi imao od čega da prehrani porodicu, devojka koja hoda na ivici društvene margine jer ne nosi original Prada torbu, sposoban muškarac čija snaga i vrednosti leže neiskorišćeni, jer nema pet hiljada evra za kupovinu radnog mesta. Tražiš ljubav Srbijo, a puštaš da se nove iskre, mali serafimi, leče medijskim putem?
Umoran sam, čujes li me? I srce i ovo telo.
Za tebe je postavljen peščani sat. Vreme je da učiniš nešto, ‘moli ti se sprski rod’.”

Tutnjava u mom umu se slaže sa ostatkom zvukova. Podne je.
Sasvim običan dan, pun šumova, buke, jurnjave, prolećnog povetarca koji pomera zavese, mene koja plutam nasred sobe. Mene koja se i nadam i obmanjujem, da je Srbiji zapravo stalo.