Silvija Plat (1932-1963) hrabra pesnikinja i maštovita spisateljica zasluženo mesto u američkoj ali i svetskoj književnosti dobija tek nakon završetka svog kratkog života tokom kojeg je objavila zbirku pesama Kolos 1960. godine i roman Stakleno zvono tri godine kasnije pod pseudonimom Viktorija Lukas. Ostale pesničke zbirke Arijel, Prelazak preko vode i Zimsko drveće, prozna zbirka Džoni Panika i Biblija snova priređene su posthumno. Nagrađena je Pulicerovom nagradom plodne 1982. godine, u kojoj na svetlost dana izlaze i Dnevnici Silvije Plat 1950-1962.
Solilokvij jednog solipsiste
Ja
Zbijam kuće
I smanjujem drveće
Odmičući se; na uzici mog pogleda
Klate se ljudi-marionete
Što se, nesvesni da nestaju,
Smeju, ljube, napijaju,
Ne sluteći da ako ja trepnem
Oni umiru.
Poetska i prozna dela Silvije Plat pisana su sa gotovo opipljivim bolom koji je ujedno i glavni pokretač njihovog nastanka, daje rečima mračan prizvuk i posebno težak ton, pa samim tim budi u čitaocima katarzično raspoloženje. Sa druge strane, njene kratke priče obojene su i inteligentnom vrstom humora, ironijom i pokazuju nam svetliju i vedriju stranu Silvijine ličnosti.
Pesme, Silvijine miljenice, su one koje pažljivo tumačimo, možda samo jednom i nikada više jer nisu pitke,jer se sa istinom koju nose u sebi nije lako suočiti i pritom joj se i ponovo vratiti. Iako je Silvija Plat stvarala u prošlom veku i govorila u prvom licu jednine, ostavila je dovoljno mesta i za nas da se pronađemo. Borila se sa svim ulogama koje su joj date samim rođenjem i kasnijim stupanjem u razne vrste odnosa sa bliskim ljudima, pa je sebe posmatrala i opisivala kao kćerku svojih roditelja sa kojima je imala izuzetno složen odnos, kao suprugu i majku. Lična previranja i unutrašnji nered ipak je uneo neočekivani red u stvaranje književnosti koja je pre svega nastala iz Silvijinog neospornog talenta i grozničavog rada.
Sad, ležeći poleđuške u krevetu, zamislila sam kako Badi kaže: „Ester, znaš li ti šta je pesma?“
„Ne. Šta je pesma?“, rekla bih.
„Čestica prašine.“
I baš kad se osmehnuo i počeo da deluje ponosno, ja bih kazala: „To su i leševi koje ti seckaš. To su i ljudi koje zamišljaš da lečiš. Oni su prašina, prašnjava prašina. Mislim da jedna dobra pesma traje mnogo duže no sto tih ljudi na gomili.“
Sad, ležeći poleđuške u krevetu, zamislila sam kako Badi kaže: „Ester, znaš li ti šta je pesma?“
„Ne. Šta je pesma?“, rekla bih.
„Čestica prašine.“
I baš kad se osmehnuo i počeo da deluje ponosno, ja bih kazala: „To su i leševi koje ti seckaš. To su i ljudi koje zamišljaš da lečiš. Oni su prašina, prašnjava prašina. Mislim da jedna dobra pesma traje mnogo duže no sto tih ljudi na gomili.“
Poezija je puna snažnih emocionalnih obrta i suprotnosti. Egzistencijalna samoća graniči se sa slobodom, a želja za nepostojanjem i nestankom sa željom za životom. Iako su pesme uglavnom dugačke, takođe su jako smislene i slikovite, pa se na taj način izdvajaju, a atmosfera koja iz njih isijava ne dopušta da padnu u zaborav. Metafore su pre svega neočekivane i iznenadne, zatim upečatljivo lepe u svojoj patnji. Stiče se utisak da ih je Silvija nesvesno smišljala ili su joj nepozvane dolazile, ali sigurno je da je književnici u sebi samoj dopustila da je potpuno obuzme i podari smisao njenom spisateljskom pozivu uz puno ljubavi, truda i promišljanja.
Mesec i tisa
Duboko sam pala. Oblaci cvetaju,
Plavi i mistični iznad lica zvezda.
U crkvi, posve će da pomodre sveci
Lebdeći na nežnim stopalima iznad hladnih klecala,
Lica i ruku ukočenih od svetosti.
Mesec ne vidi ništa od toga. Ćelav je i divalj.
A poruka tise je tmina – tmina i tišina.
Centralna figura u Silvijinoj poeziji jeste žena. Ona je snažna, ima veliki dar da se ponovo rodi, poput ptice feniks. Ali prvo mora umreti, ta dovitljiva žena koja menja svoja obličja. Uloga majke kreće se od nemarne do brižne, uloga partnerke istovremeno je pitoma i podređena muškarcu, zavodljiva i nemilosrdna u ljubavi (Iz pepela ustajem s kosama crvenim I muškarce kao zrak tamanim).
Rub
Žena je dovršena.
Njeno mrtvo
telo nosi osmeh ispunjenja,
privid grčke nužnosti
teče naborima njene toge,
njene bose noge kao da vele:
Daleko dogurasmo, gotovo je.
Po jedno mrtvo smotano čedo, bela guja,
na svakom od malih vrčeva mleka, sad praznih.
Svila ih je nazad u svoje telo kao što latice
ruža zatvara kad vrt zamire,
a mirisi prokrvare
iz slatkih, dubokih grla noćnog cveća.
Luna nema zbog čega da bude tužna
dok iz svoje kapuljače zuri.
Navikla je na ovakve stvari.
Njena se crnina povlači i pucketa.
Silvija je pokretala neka važna pitanja, od kojih se zaziralo i koja su predstavljala tabu teme, pogotovu u literaturi, kao što su frustracije, seksualnost i trauma. Uspela je da skrene pažnju na potisnute brige u kojima se ne govori tako što se sama ogolila i iznela lične strahove sa kojima se suočavala u porodičnom životu i braku sa svojim suprugom, priznatim engleskim pesnikom Tedom Hjuzom. Njih dvoje su predstavljali jedan od najpoznatijih bračnih parova književnika i osim što su stvorili sopstvenu porodicu i obogatili je sa dvoje dece, sarađivali su na literarnom polju. Ted Hjuz je imao uvid u Silvijin rad i igrao je ulogu njenog književnog agenta, dok je Silvija u to doba bila u njegovoj senci i manje priznata u odnosu na njega. Njihov buran ljubavni odnos završava se tako što je Hjuz napušta, nakon čega i navodno zbog toga Silvija nažalost tragično za zauvek odlazi.
Suparnik
Kad bi se luna smejala, na tebe bi ličila.
Isti utisak ostavljaš
Prekrasnog nečeg, al razornog.
I ti i ona veliki ste dužnici svetla.
Njena O-usta nad svetom tuže; tvoja su prirodna
A prvi ti je dar da sve u kamen pretvoriš.
Budim se u mauzoleju; tu si,
Lupkaš prstima po mermernom stolu, tražiš cigarete,
Pakostan ko žena, al ne tako nervozan,
I od želje mreš da nešto bespogovorno laneš.
Luna takođe, svoje podanstvo ponižava.
Al danju je smešna.
Nezadovoljstva tvoja, s druge strane,
Stižu kroz poštanski prorez s redovitošću punom ljubavi,
Bela i prazna, rasprostiruća k’o ugljen-monoksid.
Ni dana bez vesti od tebe,
Šetaš možda Afrikom, al’ misliš na mene.
Pridavala je veliki značaj obrazovanju, pohađala je Smit koledž, 1955. godine je diplomirala i kao Fulbrajtova stipendistkinja otišla na Koledž Njuman na Kembridžu. Osim akademske edukacije koje je stekla i činjenice da je živela u kući u kojoj je nekada stanovao njen pesnički otac Vilijem Batler Jejts, Silvija je bila izuzetno pametna i jako je cenila ljude koji su specijalisti u svojim oblastima, smatrala je da od njih dosta toga može saznati.
-Od lokalne babice naučila sam kako da uzgajam pčele. Dobro, ona ne može razumeti sve što ja napišem, ali moram reći da mi je draža, mnogo draža od većine pesnika.
U njenom književnom opusu pčele su zaista jedan od glavnih simbola, poput ličnog amblema pesnikinje one u ciklusima na antički način umiru i ponovo se rađaju.
Zimovanje
Sve pčele su žene,
Sluškinje i dugačka dama kraljevskog roda.
Otarasile su se muškaraca,
Grubih, glupih nespretnjakovića, prostaka.
Zima je za žene – Žena još plete.
Uz kolevku od španskog oraha,
Telo joj je lukovica na mrazu i odveć tupo da misli.
Da li će košnica preživeti, da li će gladiole
Uspeti svoje vatre da sačuvaju
Da bi ušle u sledeću godinu.
Čiji će ukus probati, božičnih ruža?
Lete pčele. Kušaju ukus proleća.
Rezime Silvijine književnosti se može izvesti i kroz dolazak proleća, poput optimističnog doba novog života. Iako ono neizbežno vodi do zime koja najavljuje neizbežnu smrt, toplina i vitalnost proleća oslobađa i dodatno vrednuje svu umetnost Silvije Plat za koju je istovremeno živela i umirala.
Ženski Lazar
To su moje ruke
Moja kolena
Moguće da sam kost i koža
Pa ipak ista sam, identična žena
Prvi put se desilo kad mi je bilo deset godina.
Nesrećan slučaj
Drugi put sam mislila
Da istrajem i da se više ne vraćam tu.
Njihala sam se sklopljena
Ko morska školjka.
Morali su da me zovu i zovu
I crve s mene skidaju kao biserje lepljivo.
Umiranje je
Veština kao i sve ostalo,
Ja to izvodim maestralno.
Izvodim tako da izgleda pakleno.
Izvodim tako da izgleda stvarno.
Moglo bi se reći rođena sam za to.
