Koje koncerte pamtite? Koje emocije nosite sa tih koncerata? Kada ih se setite, da li poželite da ih premotate unazad i proživite opet?

Novembar 2019.

Nisam mogla da razumem zasto ne idemo te večeri na koncert. Niko nije govorio zašto. Celu nedelju, ceo mesec i onaj prethodni, sa iskrom u očima sam slušala iznova i iznova pesme iščekujući ga. Potajno sam se plašila da ako tada ne odem, nikada ni neću. I zato sam negirala svaku vest koja je do mene došla tog dana i nisam verovala nikome. Plašila sam se da neću ostvariti svoju veliku želju. A znam da budem namćor kad mi se želje ne ostvaruju. I onda kao takav namćor počnem da ignorišem i sve druge stvari oko sebe. Znam samo jedno – želje treba ostvariti. Dok ste ih željni. Kada ih vise niste željni, za vas nemaju isti značaj.

Tog novembra, jako me je pogodila vest o tome da je Balaševic imao infarkt. Razočarenje zbog odlaganja koncerta, koji je trebalo da se održi na dan kada sam saznala vesti, me je preplavilo jer kao i svi mladi i dalje mislim da ako se nešto ne desi baš sada, neće se ni desiti nikada. Godinama unazad planirala sam odlazak na njegov koncert ali zbog različitih okolnosti nisam uspela da se organizujem, jer nijedan nije bio u mom gradu. A ovaj je trebalo da bude, baš tu, u mom gradu. Ne treba ni da pominjem da sam karte požurila da kupim čim su puštene u prodaju. Ni u jednom jedinom trenutku nisam ni pomisljala da ih vratim. Uplašena za njegovo zdravstveno stanje, najviše su mi parale uši reči da je koncert odložen do daljnjeg. To “do daljnjeg” mi je uvek bila strepnja u životu. Jer je nepoznanica. Jer je neizvesnost. Jer ne zavisi od tebe i ne mozeš da utičeš. I nadaš se. Iz dubine duše. I čekaš. Da li će se ipak desiti. I desilo se.

Januar 2020.

Kada sam čula prve taktove, razumela sam. Šta tacno? Suštinu. Smisao. Emociju. Jačinu. Težinu. Sreću. Taj koncert nikada nije trebalo da se desi u novembru. U toj godini bilo je previše svega. Previse energije pokupljene sa različitih strana. Previše smeha. Previše emocija. Previše svega. Prštalo je na sve strane. Hiljade događaja, rečenica, situacija, diskusija, susreta, rastanaka, planova se skupilo kao jedan tornado i čekalo momenat da se obruši.

U novu godinu smo ušli i pravili se po ko zna koji put da je sve zaista novo, iako smo ga samo tako zvali, a stari smo bili mi. I ušli smo mirno, prenoseći sa sobom ideje o boljim danima i još lepšim večerima. I jednu takvu, podarili ste baš Vi, gospodine Balaševiću, pružajući nam mnogo više od muzike.

Koncert Đorđa Balaševića, Kragujevac, 2020.

Maj 2020.

Četiri meseca nakon održanog koncerta, emocije koje sam tada proživela nisu splasnule ni za jedan nivo. Nasuprot, svaka pesma koju nenadano čujem je kao trzaj koji mi vrati neko komešanje u stomaku. I osmeh…koji nosim kao dokaz da sam jedne večeri bila na jednom koncertu koji se desio sasvim neplanirano-planirano i probudio sve one najplemenitije emocije u meni. Iskreno poigravanje kao malog deteta dok sa uzbuđenjem pokušavam da pogodim narednu pesmu. Uzbuđenje dok pogledom prelećem preko pune hale i stotine i hiljade lica iz kojih zrači energija, koja u jedan glas pevaju o nekim novim klincima… Sećam se da sam baš u tom trenutku razmišljala o prolaznosti života i tome kako smo barem na trenutke svi kao jedan.

Svi u jednom dahu pevamo iste stihove i proživljavamo ih na različite načine sa istog mesta. Bez briga. Bez problema. Bez stresova. Bez odgovornosti. Na jedan trenutak, svi smo ponovo deca. Koja pevaju iz dubine duše. Koja i dalje žele da žive život punim plućima. Koja žele da veruju u neko bolje vreme i neke bolje ljude.

Bila sam na mnogo koncerata u životu. Ali znala sam da je ovaj poseban. Da li zbog toga što se ono “Do daljnjeg” izbrisalo i postalo realnost. Da li zbog toga što je Balaševic pod sticajem okolnosti bio još motivisaniji da se oduži svojoj vernoj pubilici pa je to uradio petorostruko i ostavio srce na bini. Da li zbog toga što nismo ni znali da će usled virusa koji nas je zadesio pitanje svih koncerata da postane jedno novo “Do daljnjeg”. Da li do toga što je obeležilo početak ove godine kojoj je trebalo nešto da joj u startu da jedan ovakav pečat, jer već sada vidimo da će ih zafaliti.

U doba karantina, loše muzike nepoznatih autora, nedostatka socijalnih kontaka, dragih lica i žive reči, sada je momenat da otvorite svoje kutije sa uspomenama. Vadite one najjače. Vadite one najopipljivije. Vadite one koje kad zažmurite imate utisak da su i dalje sa vama. Da nikada nisu ni odlazile od vas, ni vi od njih. Vadite baš one koje su vam stavile osmeh na lice, one koje možete jasno da čujete i osetite. I pažljivo ih čuvajte. Ne dajte im da izblede. Jer stvarali ste ih s razlogom, ni za koga drugog nego za sebe. Da ih uzmete za ruku i vodite sa sobom dok ne stigne momenat da se ukrcate na naredno odrediđte.

A do tada, gospodine Balaševiću, vredelo je čekati Vas. Veliko hvala što ste jedne posebne večeri, onako kako je samo Vama znano, svima koji su izašli sa Vašeg koncerta, vratili osmeh u jedan grad.