-Idem.

Kao da je po dogovoru, u nezamislivo kratkom roku, ovu rečenicu su mi saopštila dva bića. Teorija verovatnoće u svom punom sjaju. Ko bi rekao da dve odluke mogu da stanu u četiri slova. Planovi. Jedan je značio – selim se, a drugi – dajem otkaz.

-I, kako se osećaš?, pita me G.

-Radujem se.

Naučila sam da se radujem odlascima. Odlazak nije tužna misao, časna reč. Odlazak je promena, promena je izazov, a izazov je zagonetka koju nam postavlja život ne bi li se uverio da smo ovladali tehnikom proporcionalne upotrebe mozga i srca.

Odlazak je čin. Da li je kukavički ili junački zavisi od okolnosti i scenografije.

Izvor fotografije: pinterest

Sve počinje sa odlukom. To je prva dobijena bitka u ratu protiv straha, a strah je ozbiljan protivnik. On nas podseća na pravila igre. Da je svaki odlazak novi početak, a početak implicira želju za uspehom. Doduše, negde drugo. Ali…šta ako ne uspemo? Neminovno li je tada priznanje da smo postupili nepromišljeno. Ne. Ma kako nam se u tom trenutku činilo, ne smemo da zaboravimo da je taj prvi načinjeni korak uspeh. Sve nadalje su finese.

Sledi.

Zacrtali ste sebi cilj i putanju do njega. Prepešačili ste milje, malo plakalii, pa se malo smejali. Neke deonice pretrčali, a druge jedva otpuzali. Stigli ste. I! Ne dopada vam se. Pa šta? Nije kraj sveta. Setite se, Zemlja je okrugla. Uvek može dalje. Ako ništa drugo, savladali ste jednu važnu lekciju, savladali ste strah, ili ste ga makar dobro izmorili. Do neke nove partije.

Migracije su globalno stanje. Svi od svuda ka svuda, to je naša realnost. Ipak, često zaboravljamo da neki odlasci ne iziskuju putne isprave. Cilj je, ponekad, unutar našeg mikro sveta, na samo par koraka od tačke u kojoj se trenutno nalazimo. Umesto pasoša traži se odluka. Rez i pokret.

Budite slobodni i sve je legitimno. Birajte. Sve dok vas nešto čini srećnima, a drugima ne čini zlo, pravo je.

Jednom sam napisala:

Stvari postaju pozitivno drugačije kad prestaš da okrivljuješ i preuzmeš odgovornost. Ne dopada ti se to gde trenutno stojiš – izbroji  do deset, udahni duboko i napravi korak u stranu. Stani! Zamisli se na kratko, još jednom udahni duboko i zakorači napred. Vidiš, praktično je plesni pokret.

Ne žuri. Počni kad si spreman. Jednom kad to uradiš, videćeš da je lepo. Baš kao plesanje. I da, TI  UMEŠ da plešeš.

***

Ima klišea koji su tako istiniti, a jedan od njih je da svaki odlazak, u stvari, znači povratak. Povratak sebi i životu kakav bismo želeli da živimo. I nema u tome ničeg sebičnog, jer će nam se, dok utabavamo svoju stazu, putevi neprekidno ukršati sa ljudima od kojih će nam neki biti smernice, drugi prekretnice ili saputnici, a sa nekima ćemo se mimoići uz ljubazan pozdrav. Važno je da jedni drugima želimo srećan put, a ako treba, urediće život da nam se putevi iznova ukrste. Bez sumnje.

Naučila sam da se radujem odlascima, a iznad svega naučila sam da ih poštujem.