Sredinom maja ove godine biće tačno decenija od pobede Marije Šerifović na izboru za Pesmu Evrovizije. Od tada smo sa manje uspeha učestvovali na ovom prestižnom takmičenju (jedne godine čak i nismo). Beovizija više ne postoji a javni servis se okrenuo različitim oblicima internog izbora predstavnika, koji nije doneo željene rezultate. Šta je rešenje problema?

Da je odgovor jednostavan verovatno ne bi ni bilo ovog teksta. Sve što se desilo te 2007. godine prosto ne može da se ponovi. Tu se pre svega misli na sam tekst, muziku, Marijinu interpretaciju, političku situaciju, kao i činjenicu da je to bilo prvo takmičenje Srbije kao nezavisne države. Sve kockice su se poklopile i opet smo umalo izgubili od Verke iz Ukrajine. Ta ista Ukrajina je prošle godine izborila pobedu kontroverznom numerom „1944“, ali pobeda je pobeda, tako da će ove godine grad domaćin ponovo biti Kijev.

evrovizija fanovi
sbs.com.au

Šta se dešava sa našim izborom za predstavnika na Evroviziji?

Prošla je polovina februara a u novinama i svim elektronskim medijima nema nikakvih naznaka ko će nas predstavljati. Ranije je sve to bilo potpuno drugačije. U ovo vreme svi smo iščekivali Beoviziju i izvođače koji su gledaocima za divno čudo bili poznati. Naravno, bilo je raznoraznih priča o nameštanju i naravno da scenarija „Flamingosi i No name”  i scenario iz 2009. godine mogu da se ponove, ali opet mišljenje javnosti je da je bolje imati zvaničan festival kao što je Beovizija nego neke imitacije tipa 3 pa 1 za Oslo, „festival familije Kovač“, „Željkovizija“, Beosong, Odbrojavanje za Beč, izbor Sanje Vučić ZAA.

Iz nekog razloga 2014. godine nismo imali predstavnika pod izgovorom da nije bilo finansijskih sredstava, a sve to u jeku reality programa sa visokim honorarima i glavnim nagradama od više desetina ili stotina hiljada evra. A nema se za Evroviziju…

Čak i kada bi se nekako rešilo to pitanje i kada bi se Beovizija vratila, na opšte oduševljenje publike, postavlja se novo pitanje – ko bi trebalo da nas predstavlja?

Da li da nastavimo sa slanjem neafirmisanih pevača ili da se okrenemo proverenim estradnim imenima? Da li slati pevače najpoznatijih domaćih izdavačkih kuća?

Da li treba organizovati večeri  pop i folk muzike, pa onda zajedničko finale?

Da li uopšte možemo da na takmičenje šaljemo taj dominantni pop-folk žanr koji je nesumnjivo najpopularniji u Srbiji? Pevača ima dosta, možda čak i previše. Kompozitori rade punom parom i to su sve pesme sa višemilionskim pregledima, pa kako onda niko ne može da napiše dobru pesmu za Evroviziju? Poslednja dva puta smo pevali na engleskom, iako je pre takmičenja govoreno da će Bojana i Sanja pevati na srpskom. Svojski se trudimo da kopiramo neki „evropski stil” koji nam prosto ne ide od ruke. To ne znači da treba da šaljemo neki melos sa Bliskog istoka, ali neka pop numera, grčkog prizvuka sa adekvatnim aranžmanom i uz pevača koji je poznat publici, sigurno bi bila jedinstvena u moru identičnih kompozicija koje druge države šalju na takmičenje.

Željko se posle Istanbula oprobao i kao kompozitor i još jednom kao izvođač, ali nikada nije ponovio uspeh pesme „Lane moje“

Ni sam Eurosong više nije isti. Ceo jedan kontinent se uključio 2015. godine, a najavljeno je i pretvaranje Evrovizije u takmičenje svetskog formata u kome bi učestvovale sve zemlje sveta. Glasovi žirija i publike su podeljeni, pa je tako prošle godine bila prava drama pred poslednji odlučujući glas.

Ono što se nije promenilo jeste glasanje po ključu. Sistem „ja tebi – ti meni“ je uvek bio i zauvek će ostati zaštitni znak ovog takmičenja. Da budemo pošteni i naše komšije, a i mi smo u prošlosti glasali ortački. Ako mogu drugi, zašto ne bismo i mi?

Sve loše što je navedeno nije razlog da se ne takmičimo jer to jeste spektakl i nama tamo jeste mesto. Pobeda donosi trošak organizacije naredne godine, ali isto tako donosi i veliki profit od turista koji bi posetili Beograd uz reklamu i promociju države. Organizacija 2008. je po mnogo čemu bila zahtevna, ali Pesma Evrovizije u Beogradu je prva u istoriji koja je imala dve polufinalne večeri, što je za to vreme bio veliki poduhvat. Razglednice pre numera su bile ubedljivo najoriginalnije od svih prethodnih i narednih izbora, voditelji su bili odlični i, što je najvažnije, pesme su bile posebne i većinu smo zapamtili.

Zaključak je da je nama promena u načinu izbora predstavnika neophodna. Talentovana smo nacija i prava je šteta da talenat za muziku ne iskoristimo i ponovimo uspeh iz Helsinkija.

1 KOMENTAR

  1. Ni Beovizija nije bila bogznakako poštena, jer je to zapravo bio Prežin privatni festival, gde se birao predstavnik, ali su ljudi imali barem pristojan privid mogućnosti izbora. Sve posle toga, a pogotovo poslednjih nekoliko godina, od kada se samo Leontina pita i za odrasle i za decu, postalo je eksplocitno brukanje Srbije, jer pustiti jednu osobu poput Leontine, koja je osvedočeni reprezent neukusa, je pucanj u glavu svakoj šansi da nas iko ozbiljno shvati. To pokazuju i rezultati. Sanja je bila jako loše plasirana, a mala Dunja je zauzela zasluženo poslednje mesto na dečijem evrosongu. Loši smo čak i za groblje evropske muzike…