Na šta prvo pomislite kada vidite kako decembar broji svoje poslednje dane?

Svi mi pokušavamo da kompletiramo ono na čemu smo radili cele godine i da u novu uđemo rasterećeni, sa saznanjem da smo neki veliki posao ostavili za sobom. A ni ne shvatamo koliko je prethodnih 365 dana kompletiralo nas, u svim aspektima.

Vodeći svakodnevnu borbu sa svojim mislima, stavovima, strahovima, ambicijama, jutarnjim ustajanjima, odlascima kod zubara, dnevnim sastancima, spremanjem ručkova, čekanjem taksija koji omaši ulicu, nedostatkom kišobrana kada pljušti kiša, vukljanjem ogromne jakne kada naglo otopli, i još abnormalnim nizom unutrašnjih i spoljašnjih faktora na koje ne možemo da utičemo, nesvesno ostavljamo dane iza sebe.

Ne primećujete kako starite dok se jednog dana ne zagledate u ogledalo i vidite po koju boru i sedu više. Isto je i za godinom koju sortirate u prošlost, a da se ne zagledate u ono što vam je pružila. Zašto o svemu ovome pričam?

Sedim tako jednog dana u svojoj sobi, nezadovoljna trenutnim stanjem stvari, po kom osnovu više nije ni važno, važno je samo da se u tom trenutku ništa ne odvija na način koji sam zacrtala u svojoj glavi. Kako to, ne ispunjavaju mi se planovi onda kada sam ja to zacrtala!? Prosto ne mogu da verujem da se baš ništa ne odvija onako KAKO BI TREBALO. Koliko puta ste ovo pomislili?

Pa tako ni ova spržena fotka… // Autor fotografije: Kristina Bijelić

Ne znajući šta u datom momentu da radim sa sobom, odlučujem se na verovatno najbolju stvar koju sam uradila za sebe u toku 2017-te godine. Decembar je probudio analitičnu devicu u meni. Uzimam svesku i olovku i odlučim da napravim retrospektivu godine koja se završava. Da, tako je, svih 12 meseci rešim da stavim na papir tako da ne sakrijem ništa sama od sebe. Ni one misli koje kada krenu vrlo lako oteram i sa kojima ne želim da se nosim. I tako pišem, i pišem, puna četiri sata. I eto ga. Stoji tu preda mnom: hronološki pregled svih bitnih i onih manje bitnih, a bogami i onih enormno bitnih, događaja smeštenih na nekoliko strana. Kada je na papiru i gleda te direktno u oči, dobija potpuno drugo značenje. Sledeća stvar koju radim, iščitavam sve zabeleženo i ostajem zapanjena.

Pod navalom iznova novih i novih obaveza, malog miliona starih/novih osoba koje vam prolaze kroz dan, razgovora, poruka, zabeleženih slika, kao mašina ulazite u novi dan, nesvesni uticaja i značaja onoga što ste proživeli u prethodna 24 sata. Sve to nastavlja da se nadovezuje jedno na drugo i već imate nove neostvarene želje, nove brige, nove ideje, a sve prošlo ostavljate za sobom kao da nikada i nije bilo toliko važno.

Kada sam se pozabavila analizom svega onoga što sam doživela u prethodnih godinu dana, izvukla sam verovatno najbitnije lekcije koje niko drugi nije mogao da me nauči osim same sebe.

A onda zapravo shvatim da se sve odvija baš onako KAKO i KADA TREBA.

Magija prošlog trenutka – momenat građenja sebe
tumblr.com

Kada ti godina počne u znaku jedne male katastrofe koju ti priredi virus, koji zaključa sve podatke u lap topu, koji imaš sedam godina, i izbriše ti neki život koji si čuvao na slikama i snimcima, shvatiš nebitnost virtuelnog sveta od koga svi zavisimo i budeš zahvalan uspomenama koje su ti urezane u sećanje.

Kada sagledaš celokupno prvi mesec u godini, shvatiš da ti januar nikada nije bio naklonjen. Ali isto tako i da ga preživiš svake godine. Jedan razlog da februar voliš još više.

Kada si mesecima opsednut pozorišnom predstavom koja se daje na svaka dva meseca, a spletom okolnosti skoro godinu dana za redom nisi u mogućnosti da je odgledaš, a na osnovu naziva/glumaca unapred iskonstruišeš da će savršeno odgovarati tvom ukusu, doživiš najveće razočarenje kada shvatiš da nije dobacila ni do osnovnih kriterijuma. Stvari nisu onakve kakvim ih zamišljamo.

Tokom cele godine se juriš sa nekim rokovima, bitno ti je da se nešto desi baš tada u tom trenutku, želiš da vidiš tu osobu večeras, želiš da kupiš baš tu haljinu, u toj boji, i nijednoj drugoj, sve što radiš hoćeš da dovedeš do perfekcionizma. I ništa od toga se ne desi tako.

Doživljavaš stres, planovi su ti se poremetili, dižeš ruke. A kada sve to sagledaš iz perspektive osobe koja je preživela ovu godinu i doživela nešto mnogo bolje od onoga što je htela, mnogo više od onoga što je zamišljala, i otišla mnogo dalje od limita koje je postavila, shvatiš:

1. Da je porodica najbitnija stvar na svetu. Niko i ništa ne može da se meri sa iskrenim zagrljajem podrške tvojih najbližih i njihovom bezrezervnom ljubavlju koju ti drugi nikada neće tako nesebično i bezuslovno pružiti.
2. Svi putevi su međusobno isprepletani. Svaku osobu si upoznao sa nekim razlogom. Upoznajući tuđe navike, posmatrajući njihov odnos prema sebi i drugim ljudima, slušajući muziku koju oni slušaju, gledajući filmove koji oni gledaju, prepuštajući da te odvedu na mesta na kojima ranije nisi bio, igrajući igre za koje nisi znao da postoje, upoznajući bezbroj vrlina i još veći broj mana, znaš tačno šta želiš od osobe pored sebe.
3. Ako nešto ne dobiješ onda kada najviše želiš, nije ti bilo namenjeno u tom trenutku. Pomiri se sa tim. Budi strpljiv. Kada bude najbolje za tebe, dobićeš mnogo više nego što si tražio.
4. Potrebna ti je osoba sa kojom ćeš bežati od ove surove stvarnosti. Sa kojom nećeš morati da pričaš ni o čemu, a sa kojom ćeš želeti da pričaš o svemu. U kojoj ćeš pronaći tragove sebe i sa kojom ćeš da deliš ono što sebično čuvaš od svih drugih.
5. Ništa nije savršeno. Niko nije savršen. Ne možeš baš sve da odradiš perfektno. I to je sasvim u redu. Nesavršenosti čine da želimo da naredni put budemo još bolji. Da uradimo nešto još bolje. Da odemo korak dalje.
6. Male stvari omogućavaju velike. Pokloni namenjeni drugim osobama izazivaju veću sreću nego sve što smo kupili sebi. Iskrena emocija na nečijem licu dok sa oduševljenjem gleda ono što vam je nekada davno pomenuo ne može da se meri ni sa čim. Setili ste se. Ti osećaji koje izazovete u drugim ljudima su trajni.
7. Sav trud koji ulažeš, sati kojih se odričeš, energija koju crpiš, noći koje provedeš budan, na kraju se isplate. I nije ti potrebna ničija pohvala, potvrda, priznanje. Dovoljno ti je saznanje da si nadmašio sebe. Živite od svojih malih uspeha, sve što ste ikada učinili napravilo je od vas osobu koja ste danas.
8. Osoba sa kojim si prošao najlepše periode svog života će ti uvek vratiti osmeh na lice, čak i kada je sretneš nakon sedam godina.
9. Vaš pas je vaš najbolji prijatelj. Jedna mala njuška koja vas gura i želi da vam kaže „Ja sam tu“ dok brišete tu suzu koja vam se otrgla, uneće više topline u vaš život od bilo koje materijalne stvari koju posedujete.
10. Lepo je biti ušuškan u svoju zonu komfora. Ali tada nećeš naučiti ništa novo. A pre ili kasnije ćeš morati, život će te naterati na to. A ti nećeš biti spreman. Bolje je da sam pomeraš svakodnevno svoje granice onoliko koliko ti prija, nego da jednog dana neko traži od tebe skok u dalj za koji nisi bio dobro zagrejan.
11. Život nekim čudnim putevima dođe do tebe da ti pruži ono što si u jednom trenutku silno želeo, baš onda kada ti to postane krajnje nebitno. Pozadina ovoga ogleda se u tome da to nikada nije bilo za tebe, a dobio si ga u trenutku kada to možeš i da prihvatiš.
12. Najbolje stvari su najspontanije. I to je nepisano pravilo. Ništa ne može da zameni zadovoljstvo koje osećaš pod naletom adrenalina i euforije koje doživljavaš u trenutku koji nisi mogao da zamisliš i isceniraš. (Šijem haljinu kod šnajderke za specijalan događaj. Model i materijal su savršeni. Nakon nekoliko dana probam gotovu haljinu, osećam se kao tetka u njoj. Mirim se sa sudbinom nemam vremena da kupujem ništa drugo. Prolazim pored izloga i ugledam haljinu iz snova. Gle čuda, ostala je samo jedna. U mojoj veličini.)
13. Treba gledati sebe tuđim očima. Previše smo subjektivni, premalo naklonjeni sopstvenom miru, previše buntovni, ne sagledavamo realno koliko vredimo. (Mnogo toga sam naučila čitajući poruke od drugara kao znak zahvalnosti što ih godinama unazad držim na okupu, često organizujući naša okupljanja. Mnogo toga sam naučila od osoba sa kojima nisam u kontaktu i koje ne poznajem blisko, koje su mi bez ustručavanja iznele svoju percepciju mene. A najviše sam naučila od onih koji su mi okrenuli leđa, ne pružajući nikakva objašnjenja. Tada shvatiš koliko sebe (ne) treba davati drugima. Jednostavno je, ne pružaj svima sebe u svojoj celokupnoj vrednosti.)
14. Sve što odlažeš da uradiš sačekaće te u najgorem mogućem trenutku. Ne igraj se sa tim.
15. Želja je najjače oružje pred kojim se sve barijere ruše. Želi malo više, univerzum oseća dobre vibracije.
16. Treba zadržati onaj deo prošlosti koji iz tebe izvlači dete. (Dok na petogodišnjici mature stojiš pred svojom generacijom i imaš tu privilegiju da održiš govor, gledaš sva ta lica koja je život odveo na različite strane i shvatiš jednu veliku životnu istinu – Najlepši su srednjoškolski dani.)
17. Ljudi koji su daleko – su daleko. Bori se sa razdaljinom na načine koje možeš. Veći problem je kada su tu, a udaljenost se oseća u vazduhu. Kada ponovo budu tu, znaj, sve pretrpljeno – vredeće.
18. Kada u najgorim uslovima izvučeš najviše od sebe, tada si počeo da se razvijaš i da rasteš. Lako je kada je sve idealno. Ali kada je lako i krajnji osećaj zadovoljstva je mlak. Kad proživiš torturu, a izneseš pobedu, možeš da pomeraš planine.
19. Nikako-nikada-i-ni-pod-kojim-uslovima ne budi sa nekim samo da bi imao nekoga pored sebe. To je najgora stvar koju možeš sebi da uradiš. Ne pristaj na nečijih 50%. Ne pristaj da ti daješ 50%. Računaju se samo pogledi koji govore za sebe, ista talasna tužina, ruka koju ne moraš sam da uzmeš kada je teško, istovremeni osmesi kada čujete TU pesmu, rečenica koju izgovorite u isto vreme, hemija, varnice, vatromet. Sve ili ništa.

 

YouTube screenshot

Na kraju, dok čitam poslednjih par redova godine koja mi je mnogo toga dala, osećam besmisao svih svojih negativnih misli, svog trenutnog nezadovoljstva, turobnog raspoloženja i ubeđenja da mi se ništa nije ispunilo od svega predviđenog.

Sve mi se ispunilo, samo toga ni sama nisam bila svesna. Ne u sekundama kada sam to očekivala, ne na način koji sam ja smatrala jedinim, i svakako ne sa jasnom potvrdom: tražila si-dobila si. U drugačijim oblicima, pod tajnim šiframa, ne u ulici preko puta nego tamo negde posle pešačkog prelaza iza ćoška, našla sam odgovore na sva svoja pitanja.

I osetiš zahvalnost. Preplavljen si osećajem zahvalnosti što si tu i što živiš svoj život baš takav kakav je. Tvoj je. Samo njega imaš. Iskoristi svaki trenutak. Trenuci formiraju uspomene. Uspomene vraćaju osmeh na lice u danima kada je teško. Ti dani prođu i dođu novi trenuci. Ne zaboravi to.

pinterest.com

Ne podcenjujte neželjene događaje, ljude, mesta, dane i okolnosti. Ne precenjujte tuđe uspehe, pohvale, osmehe, tapšanja po ramenu, savete i upućene komplimente. Nije baš sve tako kao što izgleda. Dobro razmislite o svemu što ste u ovoj godini ostavili iza sebe. Izvucite najbolje pouke iz onoga što vas je zadesilo i pustite sigurniji korak.

Probajte.

Iznenadićete se šta ćete sve naučiti o sebi, svojim emocijama, i drugima.

Naslovna fotografija: Stefan Ćulafić