Kako ste?
Svaki odgovor je dozvoljen, osim „dobro“.

Ili, preformulisaću: kako ste stvarno?

Leta gospodnjeg 2018, mentalno zdravlje je i dalje tabu tema. Vrlo često, umesto da se onima koji nisu dobro pruži pomoć, kače im se razne etikete i imena, ili, još češće, ne veruje im se. Možda zato toliko ljudi bira da ćuti i trpi.

P.S. Malograđanštinom nemam nameru da se bavim, pa ćemo se skoncetrisati na drugu opciju (koja se takođe može protumačiti kao malograđanština, da, ali mislim da je pre u pitanju potpuno nerazumevanje).

Ključno pitanje glasi: zašto se između mladosti, lepote, bogatstva, popularnosti i sreće automatski stavlja znak jednakosti? Da li su i u vašim očima oni koji sve to imaju, a nisu konstantno euforični – nezahvalni?

Otkriću vam nešto: crne misli ne mare ni ko ste, ni šta ste, koliko imate godina ni koliko para se nalazi na vašem računu u banci.
Zato nije ni moje ni vaše da određujete da li neko ima ili nema pravo da se oseća onako kako se oseća. Šta uopšte znači to – nema pravo da se oseća tako?
Svako osećanje, problem, želja i strah su validni.

Bitno! Ukoliko imate suicidalne misli, možete (besplatno) pozvati broj telefona za prevenciju samoubistva 0800-300-303 (od 17h do 23h – prilično je glupo što ne radi 24/7, ali bolje išta nego ništa).
Ako imate problem sa kojim ne znate kako da se izborite, molim vas, potražite pomoć stručnog lica – bilo da prolazite kroz izuzetno loš/stresan životni period ili pogotovo ako (sumnjate da) patite od depresije, anksioznosti ili nekog drugog mentalnog poremećaja.

Pitala sam Magdalenu, devojku koja se bori sa graničnim poremećajem ličnosti i edukuje ljude o toj bolesti na svom Youtube kanalu, šta bi poručila onima kojima je teško, a nemaju hrabrosti da potraže pomoć. Evo šta mi je rekla:

“Ne ustručavajte se da potražite pomoć, nema ničega sramnog u bolovanju od bilo kod psihičkog poremećaja. To bi bilo kao kada bismo se sramili nekoga jer se obratio lekaru opšte prakse zbog prehlade. Nije vaša krivica, mentalne bolesti su iste kao i fizičke jer potiču od raznih bioloških faktora, a kao i u slučaju fizičkih, uticaj sredine može oblikovati tok bolesti i simptome. Ukoliko vam osoba iz vaše okoline kojoj ste se obratili za pomoć ne veruje i ne pruža vam podršku, zapitajte se da li vam je toliko potrebna u životu.
Ako mislite da je sebično što ulažete vreme u svoj oporavak i terapije, pomislite da će vam to pomoći da bolje doprinosite društvu i budete uz vaše voljene. Oporavak je moguć!”

Čak i ako vas vaši najbliži ne pitaju kako ste i da li nešto nije u redu, vi im ipak recite.

I, ako se neko vama isto tako obrati, ne zaboravite da ga saslušate pažljivo.
Budite ona jedna osoba koja će reći „Nastavi, ja te slušam” nekome koga su prekinuli i krenuli da pričaju preko njega.

Budite ona jedna osoba koja neće reći „Ma daj, nije tebi ništa, samo si razmažen” ili „Kod psihologa? Je l’ si normalan, šta će ljudi reći?” – u idealnom slučaju, nećete reći „šta će ljudi reći?” ni u bilo kojoj drugoj situaciji, jer je to šta će ljudi reći njihov lični problem i ne treba nikoga da spreči da uradi ono što želi i što ga usrećuje.

Budite ona jedna osoba koja se neće samo žaliti da “empatija u današnje vreme na postoji!!”, nego će se potruditi da BUDE neko ko je ima i ko pomaže drugima.

“Kako si?” verovatno neće spasiti naše sjebano društvo, ali će možda – samo možda – pokrenuti razgovor koji će nekome spasiti život.
Za dve male reči, sasvim dovoljno.

“Beograđani su izmislili najmanje stotinu varijanti odgovora na to pitanje: Kako si? “Gura se…”, “Ide, ide, pa stane!”, “Kako drugi hoće!”, “Živi se…”, “Životinjari se”, “Provlačim se nekako!”, “Langzam, langzam, aber ziher!” (nikada nisam saznao šta to znači), da ne nabrajam dalje…
Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte i ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: “Kako si?”, a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: “Onda, da ne kvarimo!” ili diže palac uvis: “Bravo! Samo napred!” Kod nas, naime, “kako si?” ne znači baš ništa.
Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja “Kako si?”, koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz. – Momo Kapor

Autor fotografija: Matias Alonso Revelli