Priznajte, volite ih i danas.
Subota ili nedelja, udarni tv termin od 20h, cela porodica na okupu. Možda i uža familija. Posle Dnevnika, u sedećem ili ležećem položaju, jer je vikend i može nam se, nestrpljivo čekamo da se na malom ekranu pojavi uvodna špica (džingl) omiljene nam serije iz domaće produkcije.
Krajem osadmedesetih godina prošlog veka u domove nam je ušatao “Bolji život” (ali samo na tv-u), kao nešto što je nesluteći postalo deo nas. Jednočasovna igrana serija, predstava života i u neku ruku dokaz tadašnje surove realnosti.
Klasična porodica, petoro-šestoro članova od toga glava kuće, žena mu i njihovo troje dece, a nađu se još po koji članovi familije. Time je ustanovljena dobitna kombinacija ovog sadržaja za naredne godine u kojima su se rodile istovetne serije, ali sa drugačijom i (možda) zanimljivijom radnjom. I onda, po nekoj logici, bolji život stvara srećne ljude. Tako da su posle Gige, Emilije, Guze, Viki i Bobe, došli “Srećni ljudi”, odnosno Vukašin, Lola, Đina, Neca, Aranđel, Riska i verni pas – Sima. Harmonično, zar ne?
Prosto, život je takav i donosi nam mnogo iznanađenja, ali ređe to budu pozitivna, te smo mi spokojno pomislili – Eto, srećni smo ljudi, jer imamo bolji život. Međutim, na prelasku iz XX u XXI vek sreća je ponovo zakucla na naša vrata, tj. na tv ekrane i našli smo se ulozi tragača za porodičnim blagom. Oproban recept, već viđen scenario. Gledamo sa nevericom, koliko je ustvari intrigantan i komplikovan ovaj naš život, a pre samo deceniju od tada bio je bolji i sređeniji. Ko će ga znati, valjda je to neko nepisano pravilo. Jednom si na vrhu, pa na dnu i tako u krug, da ti se pošteno zavrti u glavi.
No, da se vratimo na to blago koje je deda Trajko zakopao nekada, na nekom placu u Malom Mokrom Lugu, ispod hrasta u đupu (mada je to bila obična limena kanta za mleko). Ali, kako nas tvrdoglave i poznate svetske inadžije da ubediš da to nije đup. Ma jeste i tačka! Iz epizode u epizodu, svi protagonisti saznaju za to blago, samo Trajkov sin Gvrilo i dalje ne veruje. Kako će i da poveruje kad mu je pred nosom gomila problema stvorenih od strane sopstvene dece i žene, koja je advokat i u sudnici i u kući.
Iskopaše oni i to blago i sve probleme rešiše. Ipak, ne lezi vraže i kako obično biva, po ustaljenoj praksi svkog nam sugrađanina, dok pukneš prstima, sve se spiska i opet si na starom. Sediš, gledaš u belilo sveže okrečenog zida i ćutiš, ne trepćeš.
Taj lep pogled odjednom ti prekine saznanje da u Americi imaš nekog Gorčila što ti dođe ujak, a on bogat. Pojaviti se osmeh na licu, te prekrečiš taj isti zid u crveno…veselo, nema šta. I gle, posle blaga – Stižu dolari sa sve ujkom i njegovim dugovima. Da ironija bude još veća, glavni likovi serije prezivaju se Ljutić – Peša i Neša. Stariji Nenad vlsnik je restorana Lovačka priča u ,turistima (pre svih penzionerima) primamljivoj Vrnjačkoj Banji, dok se Predrag otisnuo putem prestonice da izuči škole.
Ipak nema svaka priča srećan kraj. A nema ni dolara, jer je svu zaostavštinu Gorčilo prođerdao na kocki, pa ni pogača ispod crepulje nije bila dovoljna da se sve to vrati.
Kao šlag na torti došla je plovidba u beznađe Belom lađom, kojom upravlja kapetan – SreĆko ŠojiĆ. Pa tako iščezava bolji život, ode ono silno blago i dolari, te od srećnih ljudi ostajemo samo iznenaĐeni i uvreĐeni.
https://www.youtube.com/watch?v=GHoyb6quczQ
I dok Pavić ne napiše nešto novo, iole ralnije, mi ćemo i dalje u poznatom terminu blenuti u tv diveći se tome iznova i iznova. Slušaćemo da život nije dečija igra, da ga treba zgrabiti poput tigra iako je napolju vučje vreme i strah od nekih tamnih noći. Želećemo da padaju neke tople kiše, noseći zlato, pa ćemo u toj želji izgoreti, sanjati nad kućom dugu i neprimentno pustiti da sreća prođe kraj naših vrata. Onda nam ništa drugo ne preostaje nego da jedemo beli lukac i ljutu papriku i moliti da život uspori.
Naravučenije – Na onu Giginu: “Majke vam ga šašave i bezobrazne” mogu dodati – gledajte reprize!
Naslovna fotografija: grm.net
