Nazivali su je “vatrenom devojkom” i “superstarom”. Bila je “it” i “hip”. U crnim helankama i tigrastoj bundici, sa jakim crnim kreonom oko očiju, kratkom plavom farbanom kosom i visećim minđusama bila je poput odsjaja uzburkanih, revolucionarnih i avangardnih 60-ih, koje je obeležila. Muza, modna ikona, glumica, heroina koja je bila ispred svog vremena.

Ipak, čini se da ju je najbolje opisao onaj koji ju je stvorio. I po mnogima uništio.
Endi Vorhol (Andy Worhol), bog pop art-a lično.
Kada ju je prvi put ugledao negde u januaru 1964. godine, reči kojima ju je opisao bile su: “Moram da radim sa njom. Nikada nisam upoznao devojku sa toliko problema.”

Foto: pinterest.com

Edi Sedžvik (Edie Sedgwick) je rođena 20.aprila, 1943. godine u Santa Barbari, USA.
Odrastala je na kalifornijskom ranču, kao jedno od osmoro dece u jednoj od najpoznatijih masačusetskih porodica ogromnog bogastva, ugleda i prestiža. Loš odnos sa nestabilnim ocem, sklonom agresiji i kontroli, uz slab lik majke, obeležio je Edino odrastanje.

Po sopstvenom priznanju koje će izneti nekoliko godina kasnije, otac ju je seksualno zlostavljao kada je imala samo sedam godina, a koju godinu kasnije, nakon što je otkrila njegovu aferu sa drugom ženom, 1962. godine smestio ju je u ustanovu za mentalno zdravlje pod izgovorom da je sve izmislila, zajedno sa njena dva brata.

Njen mlađi brat Minti je nakon samo nekoliko meseci boravka u ustanovi izvršio samoubistvo veče uoči dana njegovog rođendana. Posledica traumatičnih iskustava iz detinjstva Edi je dovela do pogubnih 40kg kao rezulatat dugogodišnje anoreksije sa kojom se Edi borila od svoje 13. godine. U istom periodu u bolnici upoznaje mladića sa kojim ostaje u drugom stanju.Sa teškim zdravstvenim problemom i nedovoljno godina da bude majka, Edi je rešila da abortira. Samo još jedna u nizu trauma koja će kasnije uticati na njeno psihičko zdravlje.

Početkom 60-ih godina odlazi na Kembridž, da bi samo nakon godinu dana studija odlučila da se ispiše i preseli u Njujork, na Menhetn u raskošni apartman nasleđen od svoje bake. Želja joj je bila da se bavi manekenstvom i približi se intrigantnoj i uzbudljivoj njujorškoj sceni. Poznato ime, bogastvo, specifičan osećaj za stil i modu.

Edi je bila spremna za Njujork. Njujork je bio spreman za Edi.

Foto: theculturetrip.com

Januara, godine 1964. na jednoj od gamuroznih gradskih izložbi njujorške elite, Edi upoznaje Endija Vorhola (Andy Worhola). Ovaj susret su mnogi po svemu smatrali sudbonosnim. Endi je uveliko bio poznat publici avangardnog filma i umetnosti, kao i pripadnicima različitih društvenih krugova Njujorka. Bio je željan slave koja mu je stalno izmicala. Okarakterisan je kao lukava, egocentrična osoba koja se nije libila iskorišćavanju drugih zarad sopstvenih ciljeva. Upoznavši Edi, iste sekunde biva opčinjen njenom pojavom.

Foto: pinterest.com

Bio je siguran da je našao svoju kartu za Holivud. On je za javnost svoj odnos sa Sedžvikovom okarakterisao kao “nešto poput ljubavi”.
Te iste godine, Edin brat Francis Jr. u mentalnoj instituciji “Silver Hilu” izvršava samoubistvo, a godinu dana kasnije, izgubila je i starijeg brata Roberta u saobraćajnoj nesreći. Sve ovo je pogoršalo njeno psihičko stanje. Beg od realnosti i rešenje za otklanjanje već duboko usađenje boli potražila je u uživanju velikih količina narkotika.
Godine 1965, ubrzo nakon njihovog prvog susreta, Edi je postala stalan gost Vorholovog ateljea poznatijeg kao “Fabrika” (“Factory”).
I još je brže bila predstavljena široj njujorškoj publici kao Endijeva muza.

Foto: theculturetrip.com

Te iste godine je proglašena devojkom godine zbog svog stila i ličnosti. Bila je dopadljiva, posebna.

Iza lepog lika krilo se toliko misterija i tajni, a ujedno je bilo okićeno spontanošću i iskrenošću. Nosila je crne uske helanke koje su ocrtavale njenu figuru, velike minđuše, crni ajlajner ispod očiju, farbanu plavu kratku kosu, imala je aristokratski pedigre.

Zanosni devojčurak srebrne kose, krupnih očiju i razoružavajućeg osmeha.

Tada se pojavila na naslovnicama njujorškog Vogue-a i Life Magazina.
Endi je ubrzo je proglašava “kraljicom fabrike” i smešta je u centar svih svojih filmskih priča. Edi postaje glavna tema Endijevih filmova: “Restaurant”, “Face and Afternoon”, “Vinyl”, “Horse”, “Lupe”…

Foto: theculturetrip.com

Film snimljen u martu iste godine pod nazivom “Sirota mala bogatašica” (Poor Little Rich Girl) doneo joj je titulu zvezde underground filmova, a tri meseca kasnije premijerno je prikazana i “Lepota br.2” (Beauty N#2) koja će je učiniti zvezdom avangardnog filma, a Vorholovo ime smestiti u vrh liste nezavisnih autora.

Ona je bila njegova omiljena zvezda, voleo je sve što ona predstavlja i sve što bi mogla da mu donese. Obilaženje izložba, premijera, koktela i žurki, praćeno novinarima obeležio je period Edi-Endi tandema, koji je do tada svima naizgled delovao kao savršen primer “iskrenog” prijateljstva.

Foto: theculturetrip.com

Tih dana 1966. godine Edi upoznaje Boba i Bobija. Bob je bio Bob Dilan (Bob Dylan), svetska muzička zvezda, a Bobi je bio Nuvert, njegov asistent (Bobby Neuwirth).
Odnos izmedju Edi i Vorhola je u tom periodu uveliko zahladio, što zbog neizmirenih finansijskih računa jer Endi nije platio Edi ni za jedan film u kojem se pojavila, što zbog sve većih problema koje je Edi imala sa drogom.

Godinama se spekulisalo da je u tom periodu Edi bila u ljubavnoj vezi sa Bob Dilanom iako, za razliku od svedočanstava o njenoj vezi sa Bobijem Nuvertom (koje su ostali na trakama njenog poslednjeg filma Cao!Menhetn), dokazi za to ne postoje. Bez obzira na sve, po navodima njihovih poznanika, veza jeste postojala, ali se završila bolno po Edi.

Foto: pinterest.com

Jedna od najpoznatijih pesama “Like a Roling Stone” sa Dilanovog albuma “Blonde, Blonde” 1966. godine kao i pesme “Just like a Woman” i “Leopard-Skin-Pill-Box-Hat”, posvećene su Sedžvikovoj.

Osećanja koja je Edi gajila prema Dilanu brutalno su ugušena nakon slavne svađe u “Gingerman” restoranu, u februaru 1966. kada ju je Endi Vorhol hladnokrvno upitao:
“Edi, da li znaš da se Bob Dilan oženio?”

Godine 1967, Bobi napušta Edi iz razloga što više nije mogao da se bori sa njom i njenim demonima. Jer, njena zavisnost je počela da uzima maha.
Tonula je u sve veće crnilo. Heroin.
Ostala je bez novca, napustila Fabriku, niko više nije želeo bilo kakvu vrstu saradnje sa njom. Modne agencije su je odbijale jer je postala previše vulgarna. I ona sama je znala da je vreme da počne da se leči.

U tom periodu Edie snima svoj poslednji film “Ćao!Menhetn” (Ciao!Manhattan).

Foto: theculturetrip.com

Bio je to prvi i jedini film koji nije snimala sa Vorholom. Uloga koja je trebalo da bude prekretnica u Edinom životu, ostala je samo bled zapis na traci sa ne tako puno uspeha.

Do kraja 1968. godine, nakon više kratkotrajnih i neuspešnih boravaka u različitim psihijatrijskim ustanovama zbog prevelike konzumacije ilegalnih supstanci i mentalnog poremećaja, Edino stanje je bilo toliko loše da nije bila u stanju da priča i hoda, usled loše cirkulacije krvi u mozgu.

Nakon mučne borbe sa zavisnošću i tretmana koji su podrazumevali više od 20 elektrošokova, Edi konačno ostaje “čista”. U mentalnoj instituciji u Santa Barbari 1971. godine udaje se za Majkla Posta (Michael Post), koga je upoznala tokom lečenja. Sve je delovalo kao da je napokon došao kraj svim lošim stvarima koje su je zadesile.

Foto: pinterest.com

Kobne novembarske noći,  15. novemba 1971, u samom centru grada Santa Barbare, Edi je prišla gatara uplašeno joj pokazavši kratku liniju života na njenom dlanu. Edi joj je smireno odgovorila: “U redu je. Znam”.

Iste večeri sa svojim mužem posetila je modnu reviju u muzeju Santa Barbara.
Nakon što joj je nepoznata gošća na izložbi prišla i nazvala je „narkomankom“, Edi je vidno potrešena zatražila od svog muža da je odvede kući. Na spavanju, popila je smrtonosnu dozu lekova pomešanu sa alkoholom.

Sledećeg jutra, Edi se nije probudila. Imala je 28 godina.

“Factory Girl” 2006

O svom specifičnom izgledu, koji ju je učinio modnom i avangardnom ikonom, govorila je kao o maski kojom je odvlačila pažnju od sopstvenih problema. O Vorholu je govorila kao o umetniku koji je ”sjebao mnoge mlade živote”. O drogi je pričala kao o jagodama i breskvama, a svoje mnogobrojne životne nesreće prokomentarisala je rečima: ”Jednog dana to neće biti nesreća”. Čini se da je bila svesna svoje propasti, davno pre nego što ju je bilo ko drugi naslućivao. U tome je možda bila njena specifičnost, ludost, neponovljivost.

Nakon skoro 50 godina od Edine smrti i dalje je jedna od najprepoznatljivijih ”it” lica šezdesetih, i dalje je avangardna, i dalje je Edi.

O njoj je 2006. snimljen i film “Devojka iz fabrike” (“Factory Girl”), sa Sijenom Miler (Siena Miller) u glavnoj ulozi.

I baš kao što ju je Džon Galiano (John Galliano) jednom prilikom opisao:

”Bila je devojka koja je imala tek 15 minuta slave, ali njen lik i stil uticali su na čitave generacije”. 

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite Vaš komentar
Molimo vas unesite Vaše ime ovde