Talas Kreativne Terapije je prvo udruženje dramaterapije u Srbiji i član je Evropske Federacije Dramaterapije. Osnovala ga je Lidija Andonov, dramaterapeut, glumica i pevačica iz Beograda – www.talascreativetherapies.com.
DRAMATERAPIJA JE VRSTA KREATIVNO UMETNIČKE TERAPIJE KOJA KORISTI TRANSFORMATIVNU MOĆ POZORIŠTA U SVRHU LIČNOG RASTA, RAZVOJA I TERAPIJE.
Od 2015. godine, Lidija Andonov vodi radionice dramaterapije za decu i odrasle u Beogradu i Berlinu, a 2021. otvara svoju privatnu praksu u Beogradu u kojoj radi individualno i sa grupama.
Lidija Andonov je organizovala radionice dramaterapije za mlade glumce u okviru Bitef teatra i Bitef festivala. Pokrenula projekat ,,In/Visible Faces”, radionice sa migrantima u humanitarnom centru Adra, Beograd. Organizovala je i vodila radionicu ,,Telo i Glas” za adolescente sa specijalnim potrebama u Berlinu, zatim radionice dramaterapije za glumce i psihologe ,,Scena kao mesto za lični izazov i razvoj” na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Svoj rad usavršava višegodišnjim učestvovanjem na radionicama kanadskog reditelja Ričarda Najcima (Ryszard Nieoczym), jednog od bliskih saradnika reditelja Jiržija Grotovskog (Jerzy Grotowski) – intenzivan rad na glasu i telu, i na radionicama ,,Practical Work” (intenzivan rad na glasu i telu), voditelj radionice Peter Rose, takođe dugogodišnji saradnik Jiržija Grotovskog (Jerzy Grotowski).
Kreativno umetničke terapije, među njima dramaterapija, muzikoterapija, terapija plesom, art terapija, u svetu su široko rasprostranjene. Živimo u izazovnom vremenu, mentalno stanje čoveka jedno je od ključnih tema, i sve više ljudi pokušava da odgovor pronađe u metodama koje nude drugačiji pristup od onog na koji smo navikli. Tako dolazimo do kreativnog izražavanja i kreativno umetničkih terapija. Svaki čovek je kreativno biće, i mogućnost izražavanja te kreativnosti može biti transformativna i isceljujuća. Dominacija racionalnog principa je takođe jedan od razloga zašto pokušavamo da rešimo problem na istom mestu na kome je problem i nastao, a to je u našoj glavi. Otuda fokus prebacujemo na kreativnost, emocije, improvizacije, imaginaciju, telo, koje nas pomera od dominantnog racionalnog principa i omogućava da sebe i svoj problem sagledamo iz jedne nove perspektive.
Hiljadama godina drama se koristi u isceliteljskim ritualima. Korišćenje dramskog procesa i pozorišta u terapeutske svrhe počinje sa razvojem psihodrame u 20 veku. Ovakav pristup se proširuje i nastaje sedamdesetih godina dramaterapija, najpre u Engleskoj i Americi, a potom u Nemačkoj, Holandiji i mnogim drugim zemljama. Ima dugogodišnju primenu kroz private prakse, različite institucije, kao i edukativne, razvojne i psihoterapeutske radionice.
Dramaterapija crpi inspiraciju iz eksperimentalnog pozorišta (Grotowski, Arto) kao i psiholoških pravaca (Jungova psihologija). Kroz ovakav pristup, umetnost, a na prvom mestu pozorište je dostupno svakome, transformiše nas i pruža jedno autentično iskustvo koje nam daje mogućnost da osvestimo različite delove sebe, uključujući one kojih se plašimo, stidimo, potiskujemo. Ono što nam stvara blokade je često potreba koja nije pronašla svoj izraz. Ako joj se pruži mogućnost da se na kreativan način izrazi, ona pronalazi svoje mesto.
