U ulici Jelisavete Načić na Dorćolu nalazi se poslastičarnica. Otkad radim u tom kraju redovno koračam ovom ulicom, kaldrmskom vezom između Gundulićevog venca i pijace Skadarlija. Ne prođe dan, a da ne pogledam kroz prozor poslastičarnice. No, kako sam pre više od sto dana kapitulirala pred silama Košave, snega, kiše i kratkotrajnih, ali žestokih temperaturnih minusa, samo bih projurila pored, želeći da što pre stignem od tačke A do tačke B.
Premda uvereni da će zima biti blaga, zatečeni smo, takoreći, u gaćama. Došao je Februar i spartanski nam objasnio par stvari. Kratko i jezgrovito (uz slojevito oblačenje). Šepurio se iznad svojih mogućnosti i od te siline ušao Martu u trermin, a onda ga je Mart, nakon nekoliko dana strpljenja, u maniru – zaigralo se dete, neka ga – odvojio sa strane, popričao sa njim kao mesec sa mesecom i zamolio ga da pokupi stvari i ode. Bilo je, bogami, povuci potegni. Naposletku, Februar se urazumio, uputio je kratak snežni pozdrav i poželeo Martu srećno proletovanje.
I, evo ga! Subjektivni osećaj – Veličanstveni Mart! Ne zamerite na hiperboličnom pridevu, ali priznaćete, i vi ste mu se obradovali kao da vam je rod rođeni.
Počela je nova nedelja – druga martovska, temperatura je prešla na protivničku stranu minusa, a ja sam, krećući se ka tački B nakon radnog dana, postala svesna da su ostvareni idealni uslovi za posetu poslastičarnici. Što da ne?, pomislih, Mart i ja idemo na kolače. Nekoliko koraka uz kaldrmu, nekoliko pogleda u visinu, u razdanjeno nebo iako je već 17.30h, par uzdaha divljenja pred lepotama vremešnih fasada i eto nas. Ušli smo u mikro carstvo lešnika, oraha, čokolade i voća
U ovakvim situacijama, godine gube svaki smisao, stepen obrazovanja je irelevantan, životno iskustvo je ništavno, ostavljeni ste na milost i nemilost lepotica koje se smeše sa srebrnih poslužavnika. Detinja radost u najčistijem obliku. Lepota detalja i neprocenjivost trenutka. Prisutnost sada i ovde, pomešana sa mirisom marcipana.
Uslužila nas je tiha i veoma ljubazna devojka, a mi (Mart i ja) smo se pravili samouvereni i pribrani. Nonšalantno smo pogledali ponudu i još nonšalantnije rekli – daćete nam bajadere. Bili smo ljubazni. Na izlasku smo se osmehnuli jedni drugima, mada, mislim da se devojka pre obradovala Martovom, nego mom ulasku. Ne mari, razumemem je.
Zatim smo prošetali pijacom Skadarlija. Čudno je to, već sam se navikla da su u ovo vreme tezge prazne, ali sada, kada je nebo razdanjeno, iako je prošlo 17.30h, pijaca radi. Boja mandarina na prolećnoj svetlosti je jedna od lepših stvari koje sam videla, zimnica iz kolekcije jesen/zima 2017 je i dalje u ponudi i cveće, cveće, cveće. Milina.
Stigli smo do tramvajskog stajališta. Čekamo tramvaj 10.
Da sam ja neka vlast, udesila bih da Gradsko saobraćajno preduzeće u svojim redovima isključivo drži tramvaje. Crvene, bele, žute i plave sa sedištima kao na fudbalskim stadionima – za svaki dan i zelene sa presvučenim sedištima – za blagdane i svečane prilike.
Vožnja tramvajem je posve drugačija od vožnje u ostalim vozilima iz porodice Javni prevoz. U tramvajima ćete najpre uočiti one dame i gospodu čija je mladost sačuvana na nekim crno–belim fotografijama. Uživaćete u zvuku prelistavanja dnevne štampe. Na licima putnika koji se zorom upućuju na svoja radna mesta primetićete pospanost, ređe iscrpljenost. Uveče će im pogledi biti umorni, a ne izgubljeni. Galama je prijatnija u tramvaju. Ljudi su obazriviji jedni prema drugima, te se i lepše reči čuju. I tramvajske gužve su nešto drugo. Zato, kad god ste u prilici da birate gužvu u gradskom prevozu, birajte onu u tramvajima.
No, svestan je tramvaj svoje posebnosti. Šepuri se, kanda nonšalantno, svaki put kada zaobiđe gužvu. Veli, nije do njega, do šina je. Što jest – jest. Tramvaj ne bi bio tramvaj da nema šina. Šine su najduža modna pista na svetu. Po njima se već decenijama kreću zanosne velegradske limene lepotice.
Nakon što smo izašli iz tramvaja, Mart je uočio moju teksas jaknu. Uzvratila sam konstatacijom – hvala mami! Nastavljam – jakna je stara 15ak godina. Kupljena je Ani desetogodišnjakinji, da bi je Ana pubertetlijka odbacila i zaboravila, a onda je starija, dvadesetneštogodišnjakinja Ana iznova otkriva i zaljubljuje se.
Predložila sam Martu da mi se pridruži u kupovini po mojoj meri. Pazarila sam mladi sir i mladi luk.
Sa kesom iz dućana u rukama, ulazim u svoju ulicu. Širi se miris sveže opranog veša, raširenog po avlijama.
– Dobar dan!
– Dobar dan komšinice, Vi s posla?
– Da. Vidim, Vi ste vredni.
– Pomalo. Danas tepisi, sutra zavese i prozori. Prolećno spremanje.
– Ako, ako, tako treba, da ga lepo dočekamo
– Vala da znate, baš smo ga se uželeli.
Čuješ li marte, uželeli smo vas se. Budi tu, a kad dođe vreme prenesi lepe reči i ostalim prolećnim mesecima.
Izvor naslovne fotografije: theodysseyonline.com
