Ljubav je postala svojevrsni “must have”. Po svaku cenu. Iako ne odgovara, smeta, loša je po nas – morate je imati. Biti sam je prošlogodišnja propala kreacija. Tabu tema propraćena pogledima sažaljenja ka osobi koja je “single”. Sama ljubav je postala fikcija. Kladim se da negde pakuje kofere i beži daleko od svih nas bez povratne karte. Svi govore o nekoj ljubavi, pravoj osobi, a uporno je zaboravljaju. Izgubljeni u svojim malim pravougaonim uređajima, heštegovima objašnjavaju kako su prepoznali ljubav, gde i kada, dok u realnosti hodaju jedan kraj drugog, kao potpuni stranci.
Virtuelni svet je crna rupa koja guta naše vreme, snagu i život – sada joj pripada i ljubav. Sitnice koje su nekada značile ljubav, sada potpuno nestaju. Nema više uljudnosti, romatničnosti, pravih reči i dela. Plašimo se ljubavi i njenog iskazivanja, zbog društva, te njegovog konstantnog ismejavanja svega što je istinito. Lažno se danas poštuje.
Lažne usne i grudi. Lažni mišići prenaduvani egom, koji nestaju u sukobu sa inteligencijom. Lažne zabave, novac, popularnost. Najtužnije od svega su lažni karakter i ličnost. Fabrika zvana društvo proizvodi sve više istovetnih, koji propagiraju sve ono čega se treba stideti. Ali, šta je stid u današnjem svetu? Nešto što će većina potražiti u rečniku ili bi bar to trebalo uraditi.
Nekultura, nepoštovanje, licemerje, uplašili su ljubav i sada nema želju da se pojavi u nama. Gde je nestala magičnost i tajanstvenost? Gde su nestale devojke koje će svojom odećom zagolicati maštu muškaraca i naterati ih da se potrude? Gde su muškarci koji još uvek cene nešto više od jeftinosti u slobodno ponuđenoj nagosti? Da li se sve svelo na proste seksualne odnose? Da li je vaš san sve ono što se nudi u današnjim muzičkim spotovima? Ono što mediji nameću? Ne osuđujem ničije izbore, ali ukoliko tražimo prostotu, materijalizam, izveštačenost – ona će nas stići i pronaći.
Da li smo isprljali i vulgarizovali čistotu?
Krivica pada na sve nas podjednako. Da smo bar progovorili, usprotivili se, možda bi nešto bilo drugačije. Možda bi kraj vas večeras sedeo muškarac koji bi cenio svaki vaš nesavršeni deo, koji bi poštovao vaš stav i voleo karakter podjednako kao telo. Neko kome ne bi bilo teško da vas grli dok spremate hranu, da vas nežno ljulja dok mu ne zaspite u naručju ili da vas zasmejava svakog dana. Neko kome neće teško pasti da sasvim umoran dođe na pet minuta da vas vidi ili da vam nenadano, neočekivano izjavi ljubav delima i rečima.
Ili baš vi, dok gladnim očima odmeravate namerno postavljenu nagost, koja vam se nameće za jednokratnu upotrebu ili kojoj vi dajete tu vrednost, propuštate devojku koja bi slušala sve vaše probleme, koja bi vas hrabro držala za ruku dok se suočavate sa strahom i bolom koji skrivate. Ona koja bi vas naterala da nasred ulice igrate tango, iako ne znate baš sve korake, u kojoj bi postojala dečija nevinost i neodiljiva ženstvenost, te koja bi znala da pripada samo vama.
Svi to potajno žele, ali kada ljubav pokuca na vrata, previše smo zauzeti valjanjem po bludu da bismo otvorili. Guilty as charged.
Na ovom svetu, u kome se menja sve ono što čini čoveka uz koji dolar, funtu ili evro, želim više od svega da sačuvam svoj karakter i da radim na svom konstantnom poboljšanju. Ne želim da propustim lepe stvari koje život nudi, dobre ljude, predivne ljubavi samo zato što ne idu u korak sa trendovima i onim što bilo koja država nameće kao dobro ili loše. Želim sama da sudim i donesem svoju odluku, inače dozvoljavam da mi otmu iz ruku ono što je odavno dato čoveku kao dar – slobodna volja. To znači da ne može modni magazin da mi nametne način oblačenja, razni politički ili narodni govori kog ću podržati ili u šta ću verovati. Ne želim da slušam ono što sluša 21. vek, ukoliko danas mom ukusu prija Iron Maiden, Betoven ili Johnny Cash, te neću gledati najnoviji film koji gledaju svi, ukoliko mi se gleda “Pulp Fiction” ili “Affair to Remember”. Voleću nekog, iako se ne dopada roditeljima, rođacima, prijateljima ili čitavoj, ludoj zemaljskoj kugli. Biću prijatelj bespomoćnima, odbačenima, makar i ja bila proterana ili izgnana. U nečovečnom svetu, biram da ostanem čovek. Moja ljubav ne može biti kupljena, zabranjena, uništena. Negovaću granicu koja me odvaja od prostog, bezličnog postojanja.
Da bih u tome uspela, potrebna mi je ljubav.
Love is all I need.
Love is all you need.
Fotografije: stocksnap.io, tumblr.com