Krajem šezdesetih godina prošlog veka, na svetskom muzičkom nebu pojavila se Uriah Heep engleska hard rok grupa. Osnovana je 1969. godine u Londonu i zajedno sa grupama Led Zeppelin, Deep Purple i Blackk Sabbath činila je „veliku četvorku“ engleske hard rok scene 70-ih godina 20. veka. Gitarista Mik Boks (Mick Box) jedini je član originalne postave koji je i danas aktivan u grupi.
Slika originalne postave grupe iz 1971. godine // wikipedia.org

Grupa je snimila ukupno 24 albuma. Koji je najbolji ili najpoznatiji, stvar je ukusa. Postoji već gotovo pola veka. Menjali su se članovi. U grupi je sviralo ili svira 15 muzičara. Jedini koji je ostao u grupi od njenog osnivanja je Mik Boks.

Ali poenta ovog teksta nije istorija, već muzika. Dobra muzika. Tih sedamdesetih, na muzičkoj sceni Evrope ali i sveta, bilo je toliko dobrih grupa i muzike. Gotovo svakodnevno stizale su nove pesme, novi albumi. Nažalost nas mladih, u to vreme, ova vrsta muzike teško se probijala. Albumi su stizali sa zakašnjenjem na naše tršište. Prve pesme ove grupe čuo sam tek sredinom 1972. godine i to na moru, u nekoj diskoteci. Čuo sam da se album zove „Look at Yourself “(’71.). U junu mesecu, 1973. godine otputovao sam sa svojim drugom Mikom u Amsterdam kod tetke Milice, mamine sestre, koja je tamo živela i bila udata za Holanđanina Harija. Šetajući po predivnom gradu Amsterdamu, ugledao sam prodavnicu ploča. Ušao sam i video toliko longplejki da mi se zavrtelo u glavi. Muzika iz celog sveta, najpopularnije grupe, prosto su mamile. Imao sam novca ali ne toliko da kupim sve one ploče koje sam želeo. Najednom, na polici pri dnu, ugledao sam nju. Onu koju sam toliko želeo. Izgledala je sasvim obično, tako jednostavna, ali… Miko, druže, vidi! Okretao sam se da vidim hoće li neko prići, hoće li je neko uzeti pre mene. Ostala je samo jedna ili se meni tako činilo. Prigrlio sam ploču, stegao je na grudi i prošaptao… „Moja je, moja je!“

Odnekud se pojavio mladić koji mi je dobacio na našem jeziku, tada srpsko-hrvatskom: „Gde si zemljak? Odakle si? Vidim da voliš YH, baš su dobri“. Pričali smo dugo a ja sam jedva čekao da se vratim u stan kod tetke i teče i da stavim ploču na gramofon. Spuštao sam je nežno, polako, kao majka dete u krevetac. Plašio sam se da je ne oštetim. Da je ne ogrebem, ne daj bože. Sledilo je nešto prelepo. Pesma za pesmom. Činilo mi se da sam, ne najbogatiji, ali sigurno najsrećniji mladić u tom trenutku.

Kad sam se vratio u Beograd, bio sam glavni. Ploča se vrtela po svim žurkama. „Odakle ti? Pera doneo iz Amsterdama. Koje stvari! Koliko košta? Blago tebi! Daj da je slušam nekoliko dana…“

Dani mladosti prohujaše. Ploča se posle nekog vremena izgubila. Nestala je negde ili je neko uzeo. Ali, nema veze, jer ako je nekom bila bar delić radosti kao meni, neka mu je oprošteno. Danas imam 63 godine. UH, i dalje volim ih slušam isto kao nekad. Evo ide „July Morning“ na YouTube-u. Bože, kako me vraća u mladost. Žurke, zaljubljivanja, moje društvo „ispod” škole. Moj drug Žika, prvi je skinuo na gitari neke pesme sa ovog albuma. Pevali smo ih dugo. Ali, o društvu drugi put.

Sećam se, ovu pesmu sam puštao i u vojsci, na razglasu, ujutru, da razbudim drugove vojnike. Svi su je voleli ili se, bar, nisu bunili.

Prelepa ptico mladosti…Tetka i teča su umrli. Mnogih dragih više nema. Društvo se razišlo, a ja… Evo sedim kraj kompjutera, slušam. Čitam – 622. 504 pregleda… Ima nas puno. Hvala ti Mik, hvala Ken, Pol, Gari, Li… Piter… Ostarili smo, rasli zajedno… A jedna ploča, Amsterdam, jedna prodavnica, gramofon, mladost, žurke, moji drugari i muzika ostaju zauvek u mom srcu, u najlepšem sećanju.

HVALA VAM YH!!!

Autor: Petar Bijelić