Nametnute društvene norme i dvostruki aršini utkani su u svaku kulturu, tradiciju, perspektivu, društvo, civilizaciju, mene, tebe. Društvo diktira kakav treba da budeš, kakav ne; čemu treba da težiš, a čega da se kloniš; kako treba da se osećaš; šta je pošteno, a šta nepošteno; šta je vrlina, a šta greh; šta je tabu, a šta prihvatljivo. (Ovo, između ostalog, nameće i bilo koja religija). Te društvene okove uglavnom ne primećujemo – preciznije, primećujemo onog koji nas vuče za rukav, a nismo svesni omče koju nam društvo vezuje oko vrata.
Pošteno zaraditi za život predstavlja modernu zagonetku. Šta znači pošteno? Nikome ne nauditi i ni o koga se ne ogrešiti na tom putu? Ili pošteno znači ne ukrasti? Ne primati mito, ne biti korumpiran? Zaraditi za hleb sopstvenim radom i sposobnostima? Verovatno.
U čemu se prostitucija razlikuje onda od ostalih načina zarađivanja za život? Bolje pitanje je: Da li se prostitucija, kada je lišimo stigme i ogolimo od društvenih epiteta, razlikuje od ostalih načina zarađivanja?
Američka filmska industrija nas je naučila da se mnoge devojke bave tim „nedostojanstvenim“ zanimanjim ne bi li zaradile za fakultet. You know, saving for the med school. Posao je posao, kakav god da je. Možda se i prostitucija može posmatrati kao legitimno zanimanje. Osoba koja se bavi prostitucijom prodaje neke usluge, usluge koje ona pruža. Te usluge su fizičke prirode, kao bilo koja šljaka. Ta osoba radi po satu. Ima radno vreme, radi treću smenu uglavnom. Ta osoba radi na procenat – od nje same zavisi koliko će zaraditi (ovde se ne ulazi u hijerarhijsku organizaciju prostitucije). Ima bakšiš. Od njenih ličnih sposobnosti zavisi hoće li joj se klijenti vraćati. I ona kada ode na posao ostavi privatni život iza sebe i radi svoj posao najbolje što ume. Može da napreduje. Da stiče dobru ili lošu reputaciju. Da se svađa sa kolegama. Da plače zbog posla. Da se smeje zbog posla. Da radi kad joj se ne radi. Sve u rok službe.
U čemu je onda razlika? Da bi se prostitucija posmatrala kao običan posao, seksualni čin bi se morao posmatrati isključivo kao fizička radnja, odnosno usluga, lišena svake bliskosti, intime, osećanja. Prostitutka ne bi trebalo da se oseća loše dok obavlja svoj posao. Ne bi trebalo da se oseća kao da joj neko narušava mir ili na bilo koji način skrnavi.
Seks je užitak. Seks je početak porodice. Seks je uglavnom bliskost. Pitam se da li nam je društvo i to nametnulo… Postoje li prostitutke koje stvarno vole svoj posao? Gotovo je nemoguće otuđiti se od svog tela i „poslovati“ na taj način.
Zbog čega tačno prostitucija nije zanimanje (osim što je zakonom zabranjena)? Zbog načina na koji se do para dolazi, zbog brzine dolaženja do love? Kad bismo se mogli otrgnuti od onoga što je društvo upisalo u naše obrasce ponašanja, prostitucija se ne bi mnogo razlikovala od ostalih načina zarađivanja za život. Bila bi u istom rangu kao, recimo, rad na građevini. Šljaka. Arbajt. Razlika je u tome što građevinac odlazi sa posla osećajući se umorno, a osoba koja se bavi prostitucijom – uglavnom silovano.
P.S. Ovaj tekst ne promoviše prostituciju. Ne prostituišite se.
