Počeo sam da izbegavam ljudske pojave koje se, umesto za flašu i čašu, u klubu, hvataju za telefon, da brže bolje odgovore Nekome Tamo, koji isto tako sedi, stoji ili biva u nekom društvu u kojem svi zure u ekrane svojih nadinteligentnih telefona. Nije bitno što moja malenkost tone u beznađu gadljivosti i apatije prema korporativnim trendovima XXI veka, ali mi nije jasno kako je Beograd za tako brzo vreme dospeo na stanicu autističnog saobraćanja među ljudima.

Više niko ne zna da priča; svi se dave u virtuelnim sokoćalima, potocima prepiski, rasprava i svađa preko kojekakvih aplikacija; koriste te prčvarne i nadasve preskupe uređaje kao neprobojne štitove od, pazi sada, surove realnosti gledanja u oči.
Razmenjivanje bezazlenih flertova, neobaveznih razgovora i simpatičnih reči, Tinder i Badoo su zacementirali svojim postojanjem. Muvanja preko tih gluposti su odjednom postala poput međunarodnih pregovora, propraćena neurotičnim ispadima i nezanimljivim dvosmislenostima. Svaka reč se vaga, svaki smajli ima svoju svrhu, dok je seen nokaut egu.

Gde su nestali svi oni uživo razgovori o jednostavnim, uvrnutim i smešnim doživljajima iz života? Kako je moguće da je gorda i pretenciozna mutavost postala interesantnija od otvorenog razgovora? Da li je naša generacija – a pod njome mislim sve ove rođene tokom devedesetih – ostala osakaćena osećanjem, da je prikrivena čežnja mnogo seksepilinija, jebozovnija i suptilnija od preterane otkrivenosti, estetskog kičeraja i uobraženog trabunjanja?

Izvor: campaniadomani.it

Jezivo je – u klubu gde je muzika preglasna; naroda ima toliko da su redovi do pola ulice; gde svi u isto vreme galame, arlaukaju i pevaju – da je upravo tu tišina najneprijatnija. Jer, sutradan, osoba sa kojom se probudiš u krevetu, imeniku ili na Fejsu, više nije ista za koju si mislio da je sinoć.
Odjednom se više ne razumete, dok vaše reči polako lape u magli sinoćnjeg delirijuma. Pa, onda, onako, stidljivo zaboravite jedan na drugog, bežeći u sigurnu kuću virtuelnog sveta, gde ćete nekome bližnjem putem poruka, dabome, objasniti „gde ste sinoć nestali“.
Sve one lepe reči, preslatke nežnosti i perverzne misli postaju jedna nepotrebna i neprijatna masa ničega zbog koje oboje osećate tihu anksioznost, koju što pre želite da smaknete sa sebe, tako što ćete jedno drugog zaboraviti.

E, baš zbog toga Tinder i ostali bulšiti postoje. Da bi sve tobože „poteškoće“ oko upoznavanja jedno drugog završili linijom manjeg otpora, a onda, brže-bolje, prešli na stvar. Nemojte da se zavaravamo da nam virtuelna dopisivnja pomažu. To su prvi jahači apokalipse, koji će „seksualnu revoluciju“ iz šezdesetih godina, vratiti direktno u Srednji Vek. Uskoro će i muškarce i žene biti sramota da pričaju jedni sa drugima. Ma, šta uskoro, već jeste.

Samo obratite pažnju kada se devojka pojavi u društvu muškaraca kako se svi postide, uozbilje i namaknu maske. Budućnost je stigla…

Naslovna fotografija: dailydot.com