Ne znam tačno kad, ali mora da je bilo davno, jer sam još u periodu popunjavanja leksikona po školi, u rubrici omiljeni glumac, upisivala – Srđan Todorović.
Ne znam tačno kad, ali znam zašto mi je Srđan omiljeni glumac. Tadaaaam – film Mi nismo anđeli. Doduše u tom filmu me sve oduševljava. Kostimi Sonje Savić i Vesne Trivalić, Cvija (on je baš car u ovom filmu), ljubavni epilog Branke Katić, muzika Vampira i ona scena u kojoj legendarni Maksimović i Kojo na pustoj plaži govore o životu.
Ne znam tačno kad, ali znam da sam nakon Anđela odlučil da pogledam još neki Srđanov film. Zanemarila sam hronologiju i to da li igra glavnu ili sporednu ulogu. Naslovi su se spontano pojavljivali, ali tako da mi je već nakon trećeg odgledanog filma bilo jasno -Srđan je maestralan.
Kao što je estradnoj umetnici teško da odluči koja pesma joj je omiljena sa novog albuma, tako je i meni sa Srđanovim filmovima, šta ću, prava sam obožavateljka. No, recimo da ide ovako:
Bal na vodi (1985)
Foto: imdb.com
S obzirom na to da ovo nije intervju, već skromna impresija fana, ne mogu da tvrdim kakav je Srđanov stav u vezi sa ovim filmom, ali po mom mišljenju, početak i utemeljenje njegove karijere upravo leže u ovom ostvarenju.
Ukoliko niste gledali, pogledajte. Ovo je film o mladosti, ljubavi, odrastanju, prvim izazovima i preprekama. Film o prijateljstvu i lepoti. Film u kome je, kroz živote petoro mladih ljudi i njihovih porodica, spojenih prijateljstvom, predstavljen Beograd 50-ih godina 20. veka. Ovo je jedno od retkih ostvarenja koje otvoreno kritikuje komunizam.
Mala (1991)
Ako nešto volim u srpskoj kinematografiji to je spoj Mirjane Joković i Srđana Todorovića. Ljudi moji, ta genijalnost, posvećenost i talenat udvoje, pa to je magija na ekranu.
Ovo je priča o borbi dve žene, majke i ćerke, koje ostavljene na milost i nemilost stvarnosti pretvaraju život u selidbu, izložene opasnostima ljudske pakosti i koristoljublja. Svi najniži ljudski porivi, ali i naivnost i iskrena vera u ideale, provlače se kao motivi u ovom filmu. Odrastanje.
Sve vreme trajanja filma gledalac postavlja jedno pitanje- ima li nade?
Preporučujem.
Sivi kamion crvene boje (2004)
O raspadu Jugoslavije se pisalo, snimalo, pričalo i još će. Ipak, ovaj film daje malo drugačiju sliku. Raspad kao takav nije u centru pažnje, ali se pojavljuje u značajnim delovima filma, sa replikama komično obojenim ali, uz vremensku distancu i odmerenost, nezagađenih nepoštovanjem.
Ovo je pre svega priča o ljubavi. Prema kamionu, isprva, a onda i između muškarca i žene. Slučajni susret dvoje ljudi, njihovo zajedničko putešestvije kroz Jugoslaviju koja se raspada i želja da dođu do Dubrovnika, predstaviće jednu šarenu priču. Da ironija bude veća, koloritnost filma naglašava i to što je glavni lik daltonista, dakle, ne razaznaje boje, ali do kraja filma shvatamo da to i nije važno, važna je ljubav!
Srđan Todorović je karakterni glumac. On je filmski glumac. Strastveni stvaralac za ekran. Glumac kamere, ne pozorišnih dasaka. U svojim ranim radovima mladi, neshvaćeni heroj, često na ivici zakona, ali uglavnom Don Kihot. Čini mi se da se to Don Kihot-stvo provlači i kroz uloge koje dobija, sada, kao zreo glumac. Ima u njemu neke slojevite intenzivnosti, nonšalantnog talenta, ali i neizmerne ljubavi prema profesiji kojom se bavi. Jednostavno, a kao što već pomenuh, Srđan je maestralan.
Ako do sada niste, a možda sam vam probudila želju da pogledate neki od filmova Srđana Todorovića, navešću vam još nekoliko bez hronološkog reda, onako kako mi prvo padnu na pamet, jer je to prava preporuka:
- Tri palme za dve bitange i ribicu
- Dogodilo se na današnji dan
- Crni bombarder
- Vizanijsko plavo
- Kako je propao rokenrol
- Jagoda u supermarketu
- Apsolutnih 100
- Crna macka beli mačor, Obavezno!
- Zaboravljeni
- Podzemlje
- Tri letnja dana
- Rat uživo
Javljajte utiske! 🙂
Izvor naslovne fotorafije: imdb.com