Kao neko ko je navikao da živi po onoj našoj „Strpljen – spašen“, u poslednje vreme imam utisak da ne da smo je samo uveli u rutinu nego nam je postala i normalnost, pa i korak više – obesmislili smo je.
Kako obesmislili? Zar nije vanvremenska? Zar u tome nije i njena bit – da uvek treba da budeš strpljen da bi bio spašen? Pa ne bih to uzimao tako olako. Tako bi onda moglo da se kaže i da treba da budeš:
krpljen da bi bio ceo;
isceljen da bi bio zdrav;
ozdravljen da bi živeo;
oživljen da bi mislio;
smišljen da bi postojao;
…
sve su to samo reči, a da li nešto znače?
A zašto ne bismo radili i od toga vajdili?
Zašto naš trud, mesto nagrade, da dobije usud?
Kako to da onaj ko je ceo ne može da bude jednostavno takav – neokrnjen od vremena?
Zbog čega kazniti iskrenog govornika, što je živ?
Što da, umesto čovekovih dela, o njemu govore vukovi?
Da smišljaju njegovo postojanje razne tračare.
Da se igraju sa njegovim životom razni interpretatori i trovači tuđih ušiju.
Da mu put kroje nedoškolovani arhitekti.
Da njegovo telo opisuju sene iz noćnih mora.
Da mu mišljenje trgaju na sudu sa potplaćenom porotom.
Da mu kazna bude život.
Da mu svaki jedva-uhvaćen lep tren bude dovoljna nagrada.
Da ga pokopaju i kažu – „Dobro je živeo, pametno govorio, al’ nije trebo tako – mogo je da živi i kao svi mi, strpljeni.“
A strpljen je spašen.
Spašen je vraćen.
Vraćen je poslušan.
Poslušan je unižen.
Unižen je sluga.
Sluga je umoran.
Umoran ne može.
Ko ne može – nestaje.
Ko nestane – nije tu.
A kad nisi tu – ko će?
Da li si i dalje „strpljen – spašen“?
Da li smo ga obesmislili?
