Uzimam hartiju, najčistiju moguću i podrazumeva se bele boje, stavljam na sto, umačem penkalo u tintu i počinjem pisanje.

Draga/dragi ili poštovani, zavisilo je od osobe kojoj se obraćamo. Uostalom, od tog tipičnog početka zavisio je i ostatak poruke (pisma). Osećanja kod pisanja su uvek pomešana ili ih nema. Pri pisanju voljenoj osobi, od silne treme trebalo je valjano razmisliti kako uopšte i početi. Nijedna misao koja je nadolazila nije bila pogodna za tako nešto. Možda i jeste, ali u tom trenutku to nama nije značilo ništa.

Kao što se po jutru dan poznaje, tako se i po početnom obraćanju i poruka poznaje. Uvek se trudimo da biranim rečima uđemo u suštinu poruke koju želimo da prenesemo.

Trema nas sve više slama, te drhtećim pokretom prelazimo preko papira, ali lagano, da sve što napišemo bude još čitkije. Jer ako ne, odmah se hvatamo za glavu i govorimo sebi – šta će ona/on da pomisle kad je sve ovo nerazumno pisano. Misliće, igrala se deca.

Poruka sa telefona ne miriše, već se, eto integriše sa masnim i prašnjavim ekranom.

Gledano iz današnje perspektive, to nam deluje smešno i šta više zaostalo. Popularni milenijalci bi na pomen takvog načina komunikacije samo odmahnuli glavom, jer im je to, što bi oni rekli, baš primitivno, ne shvatajući da je iščekivanje nečijeg pisma bilo neopisivo uzbuđenje. Još ako si zaljubljen, u stanju si bio da ne jedeš i ne piješ, već ležiš sa nadom da će već danas stići željeni odgovor od drage osobe.

Danas, sve je to nekako ubrzano. Nekad je pokret šake, držeći penkalo u njoj, izazivao toliku privrženost i nabujalost emocija, dok su se slova ispisivala na pipiru. Razvojem tehnologije, papir i olovka su na marginama društvenih potrepština. Taj veličenstveni pokret sveo se na držanje telefona i “jagodično” pipanje po ekranu istog.

Jeste da sve to izgleda staromodno, ali nije bilo ograničavajuće. Mogao si, brate, do mile volje da pišeš i nebrojano puta barataš sa svih 30 slova azbuke…a danas? Eh, poruka ti stane u najviše 200 karaktera (popularni naziv za slovo). Poštar više neće da ti zakuca na vrata, osim ako nije „plava“ koverta ili preporučeno pismo, već ćeš čuti karakterističnu melodiju koja označava dolazak poruke.

Poruka sa telefona ne miriše, već se, eto integriše sa masnim i prašnjavim ekranom. Koga je briga što su nekad prskali parfeme na papir…današnja mladež bi se zapitala – ovi matori baš nisu umeli da koriste kozmetičke preparate.

Bez obzira na čemu je bila bila napisana, poruka starog kova ostala je sačuvana među koricama neke knjige ili u kutiji uspomena .

Ako se nije imalo papira, poslužila bi i salveta. Taj mekano obrađen papir za cvetnim dezenima bio je svedok mnogih ugovorenih poslova i ljubavi. Znala je da prenese onu poruku koju usta nisu mogla od silnog uzbuđenja da izgovore.

Bez obzira na čemu je bila napisana, poruka starog kova ostala je sačuvana među koricama neke knjige ili u kutiji uspomena, danas ti nije garantovano da ćeš tu elektronsku poruku uspeti da sačuvaš.

Telefon padne, pa se razbije…

Papir padne i ostane isti…

U toj razlici leži emocija.