Zlato je bilo imperativ u Riju. Kao da su ulaganja u vaterpolo tolika da oni moraju da osvoje svako takmičenje, ali eto i to su osvojili. Osvojili su sve. Svetske lige, svetske kupove, evropska i svetska prvenstva pa i zlato na Olimpijskim igrama. Kumovi sa Banjice popeli su se na krov sveta. Vreme je za zasluženu penziju.

Dva klinca sa Banjice. Bazen nedaleko od kuće. Logično je šta sledi. Neko ima teren za basket, neko za fudbal… Sve počinje nadmetanjem u kraju. Tako je počelo i dokazivanje u bazenu. Mlađe kategorije parnog valjka bile su velika škola. Dečaci su postali ljudi, a trening je postao način života.

vaterpolo reprezentacija Srbije
srbijadanas.com

Nije bilo lako trenirati u to vreme. Govorimo o devedesetim godinama i vremenu nemaštine gde para nije bilo ni za život, a kamoli za vaterpolo. E tada se postaje šampion. Trebalo je i naslediti Milanovićevu generaciju. Svi su govorili da je to nemoguće…

Gocić je prvo živeo na Slaviji odakle se sa porodicom preselio na Banjicu. Ljubav prema vaterpolu nasledio je od oca Borivoja, koji je znao da ode u saunu bazena na Banjici i posmatra treninge svoja tri sina: Nemanje, Dragana i Živka. S obzirom da su na bazenu provodili dosta vremena logično je bilo da sva trojica krenu na vaterpolo. Tako se rodila ljubav prema sportu u kome je samo srednji sin Živko izdržao sva iskušenja i postao profesionalac. Sa kratkim izletima u fudbalskoj sekciji crno-belih, kod Conje Matekala i neuspešnog pokušaja bavljenja tenisom i sviranja harmonike, Žile je na vreme shvatio svoj životni poziv.

Boba nije toliko lutao. Ceo život je proveo na Banjici živeći u jednom od “Pet idiota” (pet solitera prim. aut.). Od ranog detinjstva on je igrao sa starijim godištem na bazenima Partizana i svima je bilo jasno da je rođen novi sidraš svetskog kalibra. Naravno, bilo je tu epizoda kao što je krađa kivija na stanici trole 41, ali sve je to u roku službe.

Prvo veliko takmičenje sa reprezentacijom – Kranj 2003. Finale sa Hrvatima. Tuča u bazenu i van njega. Dva druga prvi put sa kapicama reprezentacije tadašnje Srbije i Crne Gore. Boba na poziciji centra, a Žile spolja. Bilo je to više od utakmice, kao što je i svaki duel sa Hrvatima. Prvo zlato. Iste godine Boba je osvojio i bronzu na svetskom prvenstvu u Barseloni.

Živko nije išao u Atinu 2004. godine i možda je baš on falio u finalu protiv Mađara. “Uteha” je bila zlato sledeće godine na svetskom prvenstvu u finalu, baš protiv Mađara i to istim rezultatom kojim su oni nas prethodno dobili (8:7). Posle toga i evropsko u Beogradu. To zlato je osvojeno rutinski i to opet protiv Mađara. Pa sigurno se svi sećate pesme:

Drugarstvo je preraslo u kumstvo 2006. godine kada je Slobodan odlučio da stane na ludi kamen i oženi svoju dugogodišnju devojku Tijanu. Time je stavljen pečat na prijateljstvo koje traje od malih nogu. Od debitovanja za prvi tim Partizana 1999. godine, prvog poziva u reprezentaciju 2002. godine za vreme mandata selektora Nenada Manojlovića, pa sve do zajedničkog prelaska u VK Niš. Ovaj dvojac je zajedno prošao sve.

Još jedno zlato 2007. u svetskoj ligi, koje je u medijima naravno predstavljeno kao nebitno jer se čekalo zlato u Pekingu. I došao je i taj Peking i opet je jedan od kumova nedostajao. Ovoga puta to je bio Boba. Do polufinala protiv Amerikanaca sve je išlo kao po loju, a onda jedan loš dan, poraz od 10:5 i tuča Šapića i Šefika. U rasulu koje je vladalo u tom trenutku u reprezentaciji samo je jedan čovek bio pribran i spreman da pogine za bronzu. Maestralna partija u meču za treće mesto koja je svima stavila do znanja ko će biti novi kapiten i predvodnik generacije, koja će, ispostaviće se, postati najbolja u istoriji svetskog vaterpola.

Kumovi se do kraja reprezentativne karijere više nisu razdvajali:

Od 2009. do 2011. godine, osvojili su redom – bronzu u svetskoj ligi, zlato na Mediteranskim igrama i zlato na svetskom prvenstvu; zatim bronzu na evropskom prvenstvu, zlato u svetskoj ligi i zlato na svetskom kupu. A ovaj period krunisali su srebrom na svetskom prvenstvu i zlatom u svetskoj ligi.

Nikić i Gocić
novosti.rs

Naredna 2012. godina je počela kao iz snova. U jednom danu slavili smo Noletovu titulu u Melburnu, zlato vaterpolista u Ajndhovenu i srebro rukometaša u Beogradu. Krenulo se sa pripremama za Olimpijske igre, a Žile je to leto čak stigao i da se oženi svojom dugogodišnjom devojkom Svetlanom. Tim je bio spreman i oba kuma su putovala za London. Ponovo sve kao i u Pekingu. Odlično do polufinala, i tamo Italijani. Ovoga puta poraz nije izazvao haos u timu. Konsolidovali su se i ponovo u borbi za treće mesto pobedili Crnogorce. Tim je bio spreman i trebalo je naći pravog kormilara. Izbor je bio Dejan Savić.

Potpuno drugačiji odnos sa igračima i otresitost novog selektora bili su novina za javnost i medije koji su sa puno skepticizma ispratili reprezentaciju na svetsko prvenstvo 2013. godine, na kome smo ispali u četvrtfinalu, što je naravno dočekano kao “veliki neuspeh”. Zoran Babić, koji je te 2013. godine izabran za novog predsednika Saveza, odlučio se da ostavi Savića na klupi. A onda…

Nikić i Gocić
telegraf.rs

U redu je dobiti Mađare u jednoj utakmici. Uspevali smo to i ranije, ali način na koji smo u Budimpešti očitali lekciju domaćinu bio je jasni pokazatelj šta sledi. Pojedinačno, kumovi su redovno bili u idealnom timu turnira. Boba je u međuvremenu postao rekorder po priznanjima u nacionalnom timu. Kazanj 2015. i novo zlato koje je stavilo dodatni pritisak na momke pred Rio. Uvod za Olimpijske igre bilo je evropsko prvenstvo u Beogradu početkom prošle godine. Imao sam priliku da uživo gledam najbolju generaciju u istoriji vaterpola. Naravno još jedno zlato, a i moralo je to da se osvoji. Ipak te gleda cela ekipa iz kraja pa ne smeš da se brukaš.

U Brazilu nije krenulo dobro. Prvo remi sa Mađarima u utakmici u kojoj smo u jednom trenutku gubili 10:6, pa remi sa Grcima, pa poraz od Brazila gde je Soro branio za karioke kao za Srbiju svojevremeno,…

Ponovo je kapiten morao da reaguje. Sastanak gde je celom timu sve po spisku je očigledno bio preko potreban. Usledila je pobeda protiv kengura i torpedovanje Japana koje je širom otvorilo vrata četvrtfinala. Prvi na redu uvek neugodni Španci. Dva gola furije u trećoj četvrtini pretila su da pokvare divnu bajku ali nisu uspeli da preokrenu. Polufinale je bilo revanš Italijanima i sve je bilo spremno za balkanski derbi. Suvišno je pričati o finalu. Sve je rekao komentator Goran Stepić.

O oproštaju će se dugo pričati. Taš je bio mali da primi sve ljude koji su te decembarske večeri hteli da odaju počast ovim velikanima. Naravno da tim “Sveta” nije imao šanse, a i kako da ima posle ovakvog gola:

Ostaje nam samo da im se zahvalimo. Ne treba trošiti reči o ljudima koji su u zbiru osvojili 55 medalja za nacionalni tim. Srećna vam penzija majstori i kapa dole!

Naslovna fotografija: b92.net