Kladio sam se sa Đoletom da ću danas šutnuti Lenku, jer jednostavno više nisam mogao da je podnesem. Ni nju, ni njeno slanje smajlija svakog jutra i svake večeri i, malo-malo, zapitkivanja zašto moram da pijem toliko kada izađem. Ona je bila devojka za duge straze ili kratkotrajnu upotrebu, a ja nisam bio ni za zagrljaj. Previše sam radio. Pio. Gledao porno-filmova. Da bih sada bio sa još jednom ludačom u svom životu.
Ali, Đole je bio čvrst u svojoj odluci i govorio mi: “Ma nema šanse. Uhvatila te ona pod svoje!”
Očekivao sam njeno lupkanje na vrata svakog trena. I histerično smejanje. Posmatrao sam oko sebe svoj razmaženi nered i štroku koja se nahvatavala u ćoškovima ispod vrata, šporeta i frižidera, a i svega ostalog u ovoj prokletoj rupčagi. Sklanjao sam iznošene čarape i gaće sa jednog na drugi deo stana, ali sam na trenutak zastao, ponovo pogledao oko sebe, pa skapirao da se haos ne smanjuje, već samo menja oblik. Tako da sam bacio preostali veš na pod, seo za kompjuter i zapalio cigaru.
Neko je pokucao na vrata. Preseklo me je u stomaku. Pogledao sam kroz špijunku. Bila je ona. Sa svojim zelenim očima i požutelim zubima od cigara. Ali i sa mrežastim čarapama na nogama.
“Ko je?”
“Otvori, kretenu”, cerekala se iza vrata.
Skočila je na mene poput mačke. Obrgrlila me svojim nožurdama. Nisam ni trepnuo, a njen jezik je pravio lom u mojim ustima. Bila je u nekoj džemperastoj haljinici koja je dosezala butane, ispod kojih se nazirala tetovaža japanskih tribala, tako da – neće biti previše problema za skidanje, pomislio sam. Ne, ne, ne, ne smem, moram da joj saopštim ovo danas. Ili ću izgubiti pare od Đoleta. Mada, nije mi stalo toliko do para, koliko do principa, da mu pokažem da mogu da je ostavim.
“Toliko si mi nedostajao.”
Da, poslednji put smo se videli juče. I da, poslednji put smo se kresnuli juče. Dva puta.
“A ja tebi?”, nastavljala je da drži slovo, dok smo se usmeravali prema mom krevetu. Na zvučnicima se tresao “Trooper”, a nama se za samo par sekundi tresao čitav krevet. Nisam imao želje da ovu slatku agoniju bespotrebno produžavamo, stoga sam posle samo par sekundi lavovskim arlaukom svršio čin.
“Nešto mi nisi u fazonu”, palila je cigaretu pored mene. Bila je voditeljka na “Šou” televiziji. Nikakva novinarka, ali zbog njene plave kose i glatkih butina na jedan neverovatno bedan način sam je prvi put odvukao u krevet, a sada ću je na još bedniji izvući iz istog.
“Nikada ja nisam u fazonu”, rekao sam.
“Ne lupaj. Osetila sam.”
“Šta si osetila? Šta lupaš?”
“Jesam, ne seri, malopre, vidim da nisi baš bio nešto…”, gledala me je, “Ne znam. Čudan si mi jako.”
“Sve je u redu, samo malo sam pod pritiskom ovih dana. A i glava me boli.”
“Opet si pio?”
“Jesam, ali to nema veze.”
“Kako nema veze, mačak? I sam si mi rekao da ti opadne koncetracija u mamurlucima.”
“A ja tebi lepo kažem da nema veze, Lenka.”, rekao sam.
“Lenka? Nikada me nisi zvao Lenka.”, zaoštravala je ton, “Šta se dešava, Darko?”
Ćutao sam. Gledao sam u plafon. Bio je bolnički beo, monoton i dosadan, ali je ovog puta bio mnogo zanimljiviji nego ona.
“Odgovori mi.”, prodrmala me je.
“Nemoj više da me smaraš oko toga.”
“A ko će da te smara, ako neću ja? Znači imaš neku drugu”
“Ja više ovo ne mogu”, presekao sam priču, i ustao iz kreveta.
“MOLIM?”, vrisnula je, “Šta bre ne možeš?”. Mislim da je zid krenuo polako da se obrušava od njenog vrištanja. Više skičanja. Naravno, i suze su u potocima kapale po mom krevetu. Krenula je sa spiskom kako mogu da budem toliki skot, da je zbog mene zapostavila sve obaveze, a onda kada je videla da to ne pali i da ja sve vreme sedim, ćutim i pušim, nastavila je sa još mizernijim argumentovanjem jednostrane rasprave kako je imala mnogo bolje prilike sa momcima i kako će ih iz ovih stopa pronaći, a da ja mogu samo da crknem pijan, bedan i sam. Bez igde ikoga, tako je rekla.
“I nadam se da hoću”, rekao sam. Gledala me je sa zaprepašćenjem. Usne su joj podrhtavale od čitave konfuzije koja se stvorila pre samo dva meseca.
“Kako te nije sramota?”, počela je da plače, “Šta sam ti ja uradila, jebem ti mater, da me ovako tretiraš? Kao poslednju kurvetinu.”
“Nemoj da plačeš, molim te”, zagrlio sam je. Opirala se. Ogrebala me je po ruci, ali sam je i dalje držao u naručju. Njene velike sise su bile pribijene uz moje telo.
“Jebem ti mater, Darko”, zajecala je, “Šta sam uradila pogrešno, jebote? Sve sam učinila.”
“Ništa. Ja sam kriv jer ne mogu da budem sa nekim trenutno. Mislim da ću previše otići u materinu zbog toga.”
“Je l’ to zbog toga što te smaram zbog pića?”
“Da”, pomislio sam.
“Ne”, odgovorio sam, “Problem je što se ja nešto ne osećam baš najbolje, ali neću tebe da uvlačim u ta sranja.”
Kulminacija erotične tragikomedije je jenjavala. Kretali smo se prema peripetiji. Polako je počela da se oblači. Sedeo sam pored njenog oblačenja. Tu i tamo, kada bi prošla, bih je ovlaš pomazio rukom, ali bi se ono brzo izmakla. Gunđala je nešto sebi u bradu. Ako je gunđanje ono čime će se sve ovo završiti, onda sam ja na konju. Gledao sam je tako zanosnu, raščupanu i uplakanu. U toj haljini, obuvala je sive baletanke, preko koje su padale plave lokne. Opet mi se digao. Krenuo sam prema njoj, ali nisam bio siguran da li da se ponovo pojebemo ili da je požurim da izađe. Uhvatio sam je za kosu i u sekundi odlučio – ponovo sam je bacio na krevet. Ovog puta mi je srce lupalo sve jače. Nije otišla, a već mi je nedostajala. Nastavili smo da se njišemo u ritmu komšije koji je udarao tepih u dvorištu.
“Jebi ga, Đole, volim je”, pomislih u sebi.
Izvor naslovne fotografije: Esquire