Jutra su za slabe, nedorečene i smirene. Za sigurne luke prepune brodova. Meni je noć oduvek potrebna, jer u njoj nalazim svoj smisao. Njen britki jezik izgovara moje ime, glas nalik Frenku Sinatri zove najmračnije delove moje duše, oblači se košulja alter ega i čini mi se da moja stopala znaju put do opsesije. U mraku se ne vide namere, želje i nema osude. Noć je savršen partner u zločinu.
Oblačim jednostavnu crnu haljinu i stavljam šešir, jer ne želim da iko osim njega vidi moje lice. Ono što moja duša oseća, želim da njegove oči prve vide.

“Želim da imamo svoj hotel ‘Kalifornija’, uzbudljiv i mističan kao u onoj pesmi.” – rekla sam mu jednom, misleći da ćemo zauvek ostati željni, gladni i strastveni. Kada sam u dalekoj budućnosti videla svoju ruku u njegovoj, jer teksturi moje kože ne odgovaraju druge. U tom vremenu,  mogla sam se opkladiti da, ako je sjaj u očima istovetan i nemir u srcu opipljiv, ništa ne može poremetiti taj sklad i ravnotežu. Sada sam ponosna udovica svojih nada i ideala. Postali smo savršene ubice naših razgovora i ljubavi. Profesionalci u brzom odustajanju i napuštanju. Zato sada crna dama ide pogrešnim putem, verujući da se konačni ishod može promeniti.

Slušam muziku koju moje cipele proizvode lupkajući putem i mislim kako je on oduvek bio realniji od mene. “Ostavi se Kalifornije, hotela, nije za tebe ništa što nema dušu. Ostani kraj mene.” – dao je svoj konačni sud i nije bio daleko od istine, ali ja sam volela maštanja. Ona čine krv uzavrelom i živom.
Iako sam se odrekla svega iz pesme i ostala kraj njega, smešno je što se nalazimo u hotelu. Vidim njegovu siluetu na prozoru i mislim da ne zna da smo postali baš pomenuti duhovi iz pesme.
Vrata broj 21 mi otvara čovek u belom, nežnog i tužnog osmeha u isti mah. Vidite, meni je potrebno da, nakon što udahnem njegov miris i spustim glavu u  pregib vrata, ključ od sobe nestane i da nekom magijom nikada više ne možemo da se odjavimo iz ovog glupog hotela. Ni nalik “Kaliforniji”.

Skida šešir sa moje glave, dok ja bacam cipele u ugao sobe i govorim: “Postoji jedan par koji ne ispunjava ničija očekivanja.”  Smeši se na moje reči, pušta Santanu i radimo ono čega smo odavno željni – plešemo. Čekamo ljubav da ubije sve ono što smo sami propustili i odbacili. Vrelina njegove ruke progoreva haljinu na mom struku, sa moje kaplje led na njegovom ramenu. Mokri i vreli, vrtimo se ispred velike lopte – Meseca , kao jedinog svedoka. Minut može da traje koliko i godina, samo sa pravom osobom. Uz njega mogu da budem razuzdana Maria, smerna Dejzi, zavodljiva Margarita, dok ispijamo ukradeni nektar ljubavi.

– “Bilo koja tvoja reč je pesma koja mene ubija,” – govori dok me drži blizu sebe, “ali kad bi zaćutala, ja ne bih imao za šta da umrem.”

– “Noć je tu da podrži naše noćne razgovore, bludni ples i da svakog narednog puta opravda jutarnje ubistvo, Sunce.”

Njegov uzdah je težak i zvuči na režanje, ali zna da ne može da me prisvaja, jer mi smo kao crna rupa, gutamo sve pred sobom kad smo zajedno. Zato puštamo naše slabosti da se spoje, čekajući zoru kada će sve čase biti polomljene, čaršav nemarno izgužvan, a stolnjak isflekan.

Navlačim crnu haljinu na izlomljeno telo, otirem bordo karmin sa usana, jer sve poprima oblik jeftinog i znam da je to osveta ljubavi koju smo, kao dete, kukavički napustili. Uzimam cipele i tiho otvaram vrata sobe, dok nadolazeći jecaj u grlu preti da me uguši jer sam čula njegove reči.

“Bang, bang Ikare.”

Fotografije: tumblr.com