Dok kucam prve karaktere ovog teksta u glavi imam kovitlac misli i ideja koje nisu uobličene, ali evo…ako pričamo o stereotipima, koji su svuda oko nas počela bih ovako:

“Svako vreme nosi svoje breme.” – rečenica koja se neretko izgovara i razume na različite načine, te nas svuda prati kao verni prijatelj.

Često se ljudi bude s mišlju o tome kako živimo u opštem haosu, kako se prave vrednosti na očigledno marginalizuju do granica nepodnošljivog. Istini na volju, ako pogledamo sve moguće statistike, tako i jeste. Međutim, većina, iako svesna sveta kojim smo okruženi i dalje nastavlja da obavlja svoje svakodnevne obaveze, koje su ponavljanjem iz dana u dan, iz godine u godinu, postale stečene navike.

društvo
shutterstock.com

Mnogi, i zatvorenih očiju mogu da pronadju “uniformu” koju će taj dan nositi na poslu, fakultetu, u šetnju ili bioskop. Za svaku priliku već odavno stoje savršeno uvežbani osmesi, govori… za svaki lokal ono, uobičajeno piće. Za svaki naredni stepenik, proračunatost koraka koje prave da bi do njega dospeli. Igrajući uloge, na koje smo navikli ljude oko nas, postajemo i sami deo pozorišnog komada gubeći svoj lični identitet.

Onda, na kraju dana, dok stojimo pred ogledalom u nas zuri prazan, do neprepoznatljivosti izmoren lik stranca. Ali, to i nije tako strašno, zar ne? Tog dana smo ispunili svoje obaveze, pa nemamo šta sebi zameriti. Ispunili smo maksimum koji je isti kao i prethodnih pet meseci, pet godina. Krug se nastavlja. Začarani ili jedan od “zemaljskih” Danteovih krugova?!

Zbrka nastaje kada nam život, iako se savršeno držimo pravila, dodeli neku neočekivanu situaciju, izbacujući nas iz planski odrađenog dana. Na najrazličitije načine život nam dodeli ono što nam je potrebno, terajući nas da činimo neuobičajene stvari, dok se u nama dešavaju  promene propraćene novim vrstama emocija za koje bismo do juče garantovali da nisu deo nas. Onda se ljutimo na sebe, na druge i krivca tražimo u svemu – u univerzumu, kišnom danu, gustom saobraćaju, pogledu stranca.

pinimg.com

U prvi mah svoje vreme trošimo pokušavajući da se vratimo u okvire. Ali, zar je smisao svega vratiti se u okvir? Nije li lepše imati pogled  preko “zidova” koje smo sebi izgradili?
Pogled van granica može da bude lošiji, ali je bolji od toga da si uskraćen pogleda. Nije li promena ono zbog čega se osećamo življim?

Istina je da, izvan svojih granica i svakodnevice koja se svodi na posao, školovanje ili pak na neku drugu ustaljenu naviku, ne moraju uvek da nas dočekaju lepe stvari. Isto tako, velika istina leži u tome da koliko god mislili da držimo konce u svojim rukama, ako se krećemo u začaranom krugu iz dana u dan nismo zaštićeni, već samo prividno ušuškani u monotonost. Zašto se ne odvažiti i prihvatiti promenu koja nam se nudi?

uticaj okoline
pinimg.com

Pre ili kasnije život nam pruži ruku. Dobijamo priliku da nas nečija reč umiri, vrati osećaje istinske sreće i podari osmeh zbog nečijeg prisustva.

Život nam pruža šansu da budemo voljeni, srećni i zadovoljni zbog činjenice da nas neko prihvata ovakve kakvi jesmo. Gde smo, ako u pravom trenutku ne zgrabimo tu šansu? U tom slučaju i ne zaslužujemo ništa bolje od melanholije i osećaja praznine. Ne zaslužujemo bolje od savršenog života u savršenoj laži i šaradi dobrih automobila, skupih pića i lažnih prijatelja.

Naslovna fotografija: staticflickr.com