O Milošu Crnjanskom najbolje govore njegove besmrtne reči. Sa njima smo se susretali tokom formalnog obaveznog školovanja ili smo ih sami birali. Kada se spomene ime ovog plodnog književnika, prisetimo se jezičkih spojeva poput Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda. ili Ima seoba. Smrti nema!
Ivo Andrić je jednom prilikom izjavio da je Crnjanski jedini rođeni pisac.
Drugu Ivi Andriću
Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.
Specifična melanholija i drugačiji nostalgičan ton odlikuje ovog čoveka, jednog od simbola naše kulture sa kojim se ponosno možemo predstaviti ostatku sveta. Iz senke njegovih velikih proznih dela izlazi poezija, posebno se čita, stihovi se ponavljaju, pre svega zato što su istiniti, topli u svojoj originalnosti i dodatno potkrepljuju stav mnogih o Crnjanskom kao omiljenom i voljenom pesniku.
Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje,
a ja mu ne mogah pomoći.
Miloš Crnjanski u svom stvaralaštvu ne poseduje veliki broj pesama, međutim one koje je napisao su izuzetno značajne za našu književnost i dokaz su da je bitniji kvalitet od kvantiteta. Njegov pesnički opus čini zbirka pesama Lirika Itake i smatra se jednom od vodećih u istoriji srpske poezije sa 56 nihilističkih pesama podeljenih u 3 ciklusa Vidovdanske pesme, Nove senke, Stihovi ulica.
… ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano, miriše,
ili, nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,đavo nosi.
Kao drugačiji momenti izdvajaju se semantičke implikacije i svežina u samom izrazu. Centralni motiv jeste povratak vojnika iz tuđine u poređenju sa mitskom pričom o Odisejevom povratku na Itaku. Crnjanski je, praveći ovakav komparativ, stvorio antiratnu liriku, smelo je porekao kanonizovane vrednosti srpske kulture i preobrazio je dominantni manir govora, tj. ritmički karakter srpskog stiha, odbacio je metar i naglasio značaj intonacije i sintakse. Na taj način preuređena pesnička rečenica postala je jedna od prepoznatljivih odlika i njegove proze u Dnevniku o Čarnojeviću i Seobama. Lirici Itake pridodaju se antologijske poeme Stražilovo i Lament nad Beogradom, naknadno štampane u periodici.
Stražilovo je poema o putniku koji čezne za rodnim zavičajem. Osim toga, najduža je kreacija Crnjanskog sa svojih 216 stihova. Stvarana je po ugledu na Branka Radičevića, koji je veoma mlad preminuo u Beču, misleći na svoje Karlovce, i zaista atmosfera i sadržina Stražilova podseća na pesmu Kad mlidijah umreti.
Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.
Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.
Lament nad Beogradom slavi večni grad koji odoleva svemu što prolazi, uzdiže se iznad mračnim trenutaka, kako pesnikovih tako i uopštenih, svedoči o pobedi poezije nad trošnim ništavilom, iako sama reč lament označava jadikovku sa epskim elementima i aludira na mrtve. Beograd raste u sukobu sa prohujalim vremenima, a mračne strofe prate one o obožavanoj prestonici.
Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.
Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.
Crnjanski je ujedno bio predstavnik generacije rođene u poslednjoj deceniji devetnaestog veka, generacije mladih.
Njihovo razočaranje u iluzije koje mladi čovek gaji rezultat je učešća u Prvom svetskom ratu. Preživeli su, ali su prestali da vrednuju svoj život jer je svest o smrti okupirala njihova razmišljanja, delovanja i čitavo biće. U njima se rađa otpor i revolt prema svemu što je propovedala predratna književnost. Zbog toga ne poštuju vezani stih i koriste slobodan, kroz koji izražavaju individualizam i poništavaju svakodnevne teme i udobnost građanskog života. Prati ih duboko osećanje usamljenosti i gubljenje u masi gde su jedni od mnogih, dok osećaj zajedništva dovode u direktnu vezu sa nastradalom braćom koji ne smeju biti zaboravljeni. Osnovno pitanje koje sebi postavljaju jeste da li postoji ikakav smisao nakon rata, pa dolaze u kontakt sa ljudima iz najnižih društvenih slojeva, svoju sreću, tačnije deo preostalog života traže u nesreći gde nema materijalnog luksuza, dok u srpsku književnost na velika vrata uvode dve nezaobilazne teme: rat i smrt. Daleko poznata Mizera, pesma je intimne i rušilačke snage. Već pomenuta tema smrti pojavljuje se na samom početku, a prati je i pojavljivanje poetskog Ti, kome se poetsko Ja konstantno obraća. U pesmu lično ispovednog tona uvodi se drugo biće, slikaju se ulice dok senka smrti prekriva stihove. Sledi i tema okretanja od građanskog komfora, a ljubav između Ti i Ja poprima estetiku ružnog jer tu pripada sve dobro na svetu. Likovi sa margine osuđivani su kao grešnici.
upravo od strane građanstva. Sreća se jedino može postići u jednakosti bez osude, ali samo dok se ne približi iskustvo rata i potvrdi da spas nije u najbližem, već u nesreći. Osim piščeve napomene Mizera se završava strepnjom i slutnjom koje za sobom ostavlja neznanje o sudbini i odlukama sada već otkrivenog Ti.
Možda snaga i aktuelnost Mizere leži u pronalaženju svih nas jer dok je čitamo, shvatamo da smo i mi sami Mizere. Njih dvoje bili su istomišljenici, sreli su se lutajući u njihovom vremenu izgubljenih poredaka. Mi ostali to činimo u našim vremenima kroz tekovinu koju nam je pesnik ostavio.
Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg parka bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad ti?
Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.
Beč. U revoluciji. 1918. Za studentesu, Idu Lotringer
Sumatra, geografski gledano jeste ostrvo u Malajskom arhipelagu, ali i simbol daljine. Sumatra je ljubav za napaćenog i povređenog u ratu čoveka, Sumatra je svakodnevnica u kojoj živimo, ali i budućnost kojoj težimo. Sam Crnjanski je priložio Objašnjenje Sumatre i ono postaje manifest srpske avangardne poezije, jedne struje ekspresionizma pod nazivom SUMATRAIZAM. Osnovna ideja sumatraizma jeste univerzalna povezanost svega na svetu.
-Osetih jednog dana, svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše. Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad ne posmatrane.
-Zato je naša metrika spiritualna, maglovita i lična, kao melodija. Pokušavamo da nađemo ritam svakog rasploženja u duhu našeg jezika.
Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.
Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega rumeno teče!
Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.
Poezija ne bi bila potpuna bez one ljubavne, tako je i kod Crnjanskog ona osećajna, a opet autentična, savršena u autorskom izrazu.
Ja te želim.
Ruke mi drhte, ko suve grane,
sa kojih nebo jabuke pobra.
Ja ih pružam
klecajući ulicama malim,
tebi, prošla u svili ili krpi,
za san si dobra.
Naš tužan osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug i dosadan,
I prolazi u ćutanju neveselom.
Tek uveče, slobodan kao u trvi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi, razapet.
Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag…
puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.
Miloš Crnjanski je vodio prilično zanimljiv, svestran ali i težak život. Ratna previranja, politička mišljenja i opredeljenja ga nisu mogla sprečiti da živi svoju književnost i pruža nam spisateljski dar kroz različite angažovane uloge. Spajao je svojstva srpske i evropske umetnosti, govorio je o samoći i siromaštvu, nemoći pisca koji se nosi sa odbačenom egzistencijom. Uprkos svemu tome nikada u javnosti nije imao značaj i mesto koje je apsolutno zauzimao. Nemoguće je obuhvatiti sve delove njegovog rada i života, pa su tako ovoga puta odabrani pojedini stihovi i tvrdnja da Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku i na srpskoj književnoj pozornici jedan od najvećih pisaca uopšte.
Ne žalim ni tebe ni sebe ja,
i smešim se na daljine.
Umor mi samo u očima sja,
i sve što ištem od tebe
to je: časak-dva
tišine, tišine.
Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog,
istrči neko ozeblo, tuđe dete
i zagrli me.
naslovna fotografija: Miloš Crnjanski / YouTube screenshot
