Da bi razumeli nečije ponašanje u mnogome nam može pomoći neverbalna komunikacija. Unutrašnja stanja, namere, emocije prepoznaju se pokretima tela, pri rukovanju, pogledu. Stručnjak za komunikaciju Marko Burazor iza sebe ima dve knjige, ali i brojne seminare, predavanja radionice. Ako ste mislili da je govor tela jednostavan, razmislite još jednom, ili jednostavno pročitajte sledeći tekst.

Koliko smo u svakodnevnom ponašanju svesni govora svog tela i koliko je lako ovladati pravilima neverbalne komunikacije?

Marko Burazor: Svest o neverbalnoj komunikaciji je na žalost na veoma niskom nivou. I dalje pridajemo veći značaj rečima nego onome što nije izgovoreno, iako na reči odlazi svega 7% naše ukupne komunikacije. Ovladati pravilima neverbalne komunikacije nije teško ukoliko postoji volja da se podigne svest i ovlada nekim pravilima. Kad nešto jako želite sve je lako.

Govor tela se do nekog momenta može kontrolisati, ali pošto je govor tela pre svega podsvestan veći deo ne može. Mi ne možemo da kontrolišemo širenje i skupljanje zenica, znojenje, crvenilo.

Facijalna ekspresija je takođe važna. Šta nam govore oči, šta pokreti usana, a šta dodirivanje lica tokom govora?

Facijalna ekspresija je bitna najviše iz razloga što je najvidljivija i možemo da primetimo neke promene. Oči nam govore o raspoloženju, da li je pozitivno, negativno, da li nas je neko slagao u zavisnosti da li nas gleda direktno u oči i da li su mu se zenice skupile ili proširile. Dodirivanje lica tokom govora odražava nervozu te osobe i često otkriva osobe koje ne govore istinu ukoliko se prekrivaju usta rukom.

Prvi utisak ostavljamo onoliko koliko traje prvi kontakt sa drugom osobom,tj. svega nekoliko sekundi.

Vaši seminari su sve posećeniji. Zašto se ljudi opredeljuju za ovakvu vrstu edukacije i koliko ona znači u poslovnom svetu, na razgovoru za posao, u emotivnoj sferi, odnosu sa prijateljima?

U početku je bilo skromno interesovanje, jer su ljudi negde o tome načuli ali nisu bili sigurni o čemu se tu radu. Postojalo je nekoliko prevedenih naslova u knjižarama stranih autora i možda jedan udžbenik sa fakulteta. Nije se niko ozbiljno bavio tom tematikom. Knjiga koju sam objavio pre pet godina je bila prva knjiga o neverbalnoj komunikaciji od strane jednog domaćeg autora u domenu popularne psihologije (napisana da bude lakša za čitanje kao neki priručnik) i od tog momenta je počeo ozbiljan rad na širenju svesti šire populacije u Srbiji. Onog trenutka kad su ljudi podigli svest i videli upotrebnu vrednost neverbalne komunikacije u svojim životima, bilo da je posao u pitanju ili emotivna sfera, seminari su postali sve posećeniji.

Kako ste počeli da se interesujete za ovakav vid komunikacije i koliko godina Vam je bilo potrebno da steknete znanja i iskustva koja danas prenosite ljudima?

Kao neko ko se bavi držanjem treninga poslovnih veština uglavnom kompanijama, praktičan pristup mi je uvek bio prioritet naspram teorije. I govor tela sam prvo naučio kroz praksu. Pre 18 godina sam bio košarkaški sudija i kroz utakmice sam uvek znao ko će da mi pravi problem na utakmici bez greške. Počeo sam da istražujem ovu oblast, na postdiplomskim studijama sam nastavio i posle nekih 12 godina interesovanja i rada objavio prvu knjigu, a godinu dana kasnije i drugu.

Koliko nam je vremena potrebno da ostavim prvi utisak i da li se on zasniva isključivo na samoj pojavi i na govoru tela?

Prvi utisak ostavljamo onoliko koliko traje prvi kontakt sa drugom osobom, tj. svega nekoliko sekundi. Često taj prvi utisak ne može da se popravi jer je to prva objektivna predstava o drugoj osobi. Što se tiče drugih načina, ostavljamo prvi utisak i na društvenim mrežama, video zapisu, radiju, tačnije u svemu gde možemo da prokomentarišemo na način ”Dopada mi se” ili “ne dopada mi se”.

Tako da Drugi put je kasno za prvi utisak.

Autor naslovne fotografije: D. Danilović