Politikologija i književnost – reklo bi se dve nespojive stvari. Međutim, one i te kako mogu da funkcionišu zajedno, bez da jedno preovlađuje nad drugim. Dokaz za to je uspešan rad domaće spisateljice Katarine Krstajić. Katarina ima vremena za sve. Iako je samohrana majka jedne, kako kaže, preslatke devojčice, može da uskladi posao i ljubav prema pisanju.

Svoje prve pisane korake na papiru načinila je kao dete. Inspiraciju je tražila u ljudima iz okruženja. Interesantno joj je bilo da opisuje baku, deku, roditelje, a kasnije profesore…

Danas je njen rad dobio ozbiljniju dimenziju. Iza sebe ima dva objavljena romana, dok je treći u pripremi. Nedavno je imala promociju drugog romana, što nas je navelo da našim čitaocima dočaramo njen uspešan rad.

Slobodno vreme Katarina voli da provede sa ćerkom, prijateljima, u prirodi, baveći se sportom i naravno u pisanju. S tim u vezi, za početak nam je otkrila šta za nju predstavlja pisanje.

Za čitaoce Vajb magazina podelila je utiske o svojim ostvarenjima na književnom planu. Šta bi menjala, a šta ne – kako u društvu, tako i u našoj zemlji.

Odkuda politikolog među književnicima?

Pisanje je deo mog bića. Roditelji su mi rekli da sam sama naučila da čitam i pišem. Kao mala, pisala sam poeziju i taj proces me je veoma zabavljao. Dobijala sam i nagrade dok sam bila u osnovnoj školi. Ali onda je došla gimnazija… Imala sam profesora srpskog jezika koji je, nažalost, bio odličan primer kako obrazovni sistem može čoveka da demotiviše. Profesor je đacima davao niske ocene, a onaj ko dobije četvorku imao je veliki razlog da slavi. Kao neko sa nekoliko nagrada iza sebe, smatrala sam da umem da pišem, ali je on moj rad, kao i radove drugih učenika, konstantno potcenjivao. U takvom ambijentu, počela sam da zazirem od pisanja, jer sam mu, kao mlada i životno neiskusna osoba, poverovala da ne treba da pišem. Ali kako to u životu biva, od sebe ne možete pobeći. Zato sada, kao zrela i formirana ličnost, uvek govorim ljudima da treba rade ono što vole, makar ih pet profesora obeshrabrivalo u tome. Setite se upornosti Volta Diznija, Majkl Džordana, Henrija Forda i mnogih drugih koji su imali teške početke, pa ipak uspeli u onome što su voleli. Poenta je da ne treba odustajati, jer rad sa ljubavlju i verom je dobitna kombinacija. Rezultati će kad tad doći.

Vreme je učinilo svoje…

Dvadesetak godina kasnije, kada sam dobila malo kvalitetnog vremena za sebe, potpuno spontano i neplanski sam napisala prvu knjigu. Iako je to bio težak period za mene, desilo se i nešto lepo – dobila sam veliku inspiraciju za pisanje, i to od osobe koja je nekada postojala u mom životu.

Ono što je interesantno jeste da sam otkrila jedan novi, čaroban svet i shvatila kako je proces pisanja knjige veoma čudan. Dešavalo mi se više puta da osećam kao da neko drugi umesto mene piše, kao da vam rečenice neko sa neba diktira, a vi ih beležite.

Psi laju, karavani prolaze…

Kada sam završila prvi roman, puno sam razmišljala o tome kakvi će biti komentari mojih roditelja i prijatelja, kako li će ga oni doživeti. Zato mi je trebalo četiri godine da se odlučim da ga objavim. Kao što vidite, uspela sam da se izborim sa svojim strahom i nesigurnošću, i u tom trenutku je moj roman ugledao svetlost dana. Sada znam sigurnija nego ikad u uverenju da svako ko želi da ostvari svoj cilj treba da gleda u svoj put, a šta će govoriti ljudi sa strane ne treba da ga zanima. Ukusi i interesovanja su različiti, i menjaju se.

Život i umetnost su relativni – lepotu im daje samo oko posmatrača.

Čudno je pisati, zar ne?

Proces pisanja je čudnovat, bajkovit, jer predstavlja jedan od načina da se čovek poveže sa samim sobom. Mislim da bi mnogi ljudi želeli da napišu knjigu, ali većina od njih tu želju ne ostvari. A i ako se to ne desi, ne treba žaliti jer ne možemo svi biti pisci… Zato svako od nas ima neki talenat koji, bez ustručavanja, treba ispoljiti.

Koliko i da li uopšte treba smelosti za upuštanje u svet književnosti u Srbiji? Evidentno je da se vrlo malo domaćih pisaca može pohvaliti da su uspešni u našoj zemlji.

Ono što mene boli jeste činjenica da naši ljudi vole da kupuju knjige stranih autora, kao i to da teško daju šansu domaćim piscima. Ponašamo se kao u Domanovićevoj pripovetki „To kod nas ne može da bude“. Dešavalo mi se da, od ljudi koji su pročitali moj prvi roman, čujem kometare da je knjiga napisana kao da ju je strani autor pisao. Mislim da ne treba stvarati razlike ko odakle dolazi. Svi mi koji pišemo, logično, imamo želju i potrebu za tim. Ipak, naši ljudi domaće autore degradiraju, potpuno neopravdano. U Srbiji, nažalost, pisanje knjiga nije zanat od koga se živi već hobi, nešto što se radi „zbog srca“. Takva je situacija kod većine autora. Mi nemamo iza sebe veliku marketinšku mašineriju koja će da nas promoviše.

Tuđe slađe…

Očigledno… Nadam se da će se takva situacija uskoro promeniti. Neosporno je da imamo kvalitetne autore.

Šta je sa izdavačkim kućama?

Veće izdavačke kuće daju šansu medijski eksponiranim ličnostima, renomiranim piscima ili „na poznanstvo“. Rukopis neafirmisanog pisca obično završi sa automatskom porukom – Hvala vam što ste poslali rukopis. Nažalost, plan za ovu godinu je popunjen. Možete se obratiti nekoj manjoj izdavačkoj kući. A i kada uđete u tu izdavačku kuću opet nije sjajno, jer pisci dobijaju mali procenat od prodaje knjige. U manjim izdavačkim kućama imate opciju da sami finansirate svoj rukopis, ili da pronađete sponzora za knjigu. Surova realnost…

Kako su porodica i prijatelji reagovali kada ste im saopštili da ćete objaviti knjigu?

Bili su prijatno iznanađeni. Dobila sam veliki broj pohvala, što me je navelo da ne gubim nadu i da knjiga ipak nije degradirana. Meni pisanje nije nepoznanica, jer mi je i ceo radni vek vezan za pisanu reč. Godinama radim kao PR. Jedino što se razlikuje jeste stil pisanja i inspiracija, naravno.

Koji vam je draži?

Pa zavisi od trenutka. Na korporativni sam nekako navikla. To sam ja. Mene su korporacije definisale kao ličnost, dok je pisanje knjige nešto čime srce upravlja. U tom trenutku ne gledam zaradu, već se prepustim svojim mislima da me vode.

Vaš debitantski roman ima simboličan naziv – „Rekla si nikad“. Da li vam se dogodilo da za nešto kažete da nećete uraditi, a ipak to uradite?

Naravno. Zato se roman i zove tako. Po prirodi sam principijelna osoba i to me je često navodilo da izgovaram rečenicu – ja to ne bih uradila nikada. A onda mi se, kao i glavnoj junakinji, desilo nešto što je sve moje principe dovelo u pitanje. Danas, kada samo pomislim da izgovorim – ma nema šanse, ujedem se za jezik. Ljudi su spremni da procenjuju i osuđuju postupke drugih, jer nisu u njihovim cipelama. Neznanje i nedostatak informacija je glavni uzrok toga.

Zato je bolje ne komentarisati nečiji život, ili situaciju u kojoj se neko našao, jer ne znate šta sutra vama može doneti.

Da li ste se nekad pokajali zbog toga?

Stojim iza svih odluka koje sam donela u životu. Nekada sam zbog njih trpela nimalo lake posledice, ali se nekako uvek na kraju ispostavi da je upravo tako trebalo da bude i da je bilo nečega dobrog u tome.

Vodite se parolom „Ma nek’ ide život“?

(Smeh) Pa ne bih baš to tako nazvala. Mada ima i toga…

Svojim prvim romanom pomerili ste granice ljubavnog romana sa premisama erotike.

Prvi roman govori o jednoj fatalnoj ljubavi, i u jednom, manjem delu ima elemente autobiografije. On obrađuje dve paralelne teme – jedna je ljubav, i to ona „najgora“, zabranjena, a druga su prošli životi i karma. To je priča o dvoje ljudi koji su se spojili u manje srećnim okolnostima, u nečemu što se može nazvati karmičkim susretom.

Slika „Dama sa hermelinom“ krasi korice knjige…

Dok sam pisala knjigu, ta slika Leonarda da Vinčija mi je stalno bila u glavi. Ona me je, iz meni nepoznatog razloga, opčinila na prvi pogled, iako se, nažalost, ne razumem mnogo u slikarstvo. Može se reći da mi je ona dala inspiraciju za priču o prošlim životima.

Erotski elementi u romanu kao cilj da ljudima približite  takvu vrstu ljudskog odnosa, odnosno da skinete etiketu „tabu“ teme?

Kako objasniti jednu fatalnu ljubav, ukoliko ne postoji „hemija“ i velika erotska privlačnost između muškarca i žene. Iako sebe doživljavam kao osobu konzervativnih shvatanja, uz puno otpora koji je dolazio iznutra, uspela sam da takve scene izvučem ih iz sebe i da ih stavim na papir. To je još jedna  lepa strana pisanja – prebrodila sam lične barijere i stege u sebi. Nema ljubavi bez jake privlačnosti i sklada u intimnom odnosu. Seks je izuzetno važan kako u vezi, tako i u braku.

Glavni lik romana „Rekla si nikad“ je Marija, uspešna poslovna žena, ali nesrećna u ljubavi. Koliko Marija je među nama?

Žena poput Marije ima jako puno. Ostvarene su u poslovnom smislu, ali ne uspevaju da pronađu tog gospodina „pravog“. Marija je uspela da ga pronađe, iako to nije na početku videla. Jer svaka osoba koja nam se nađe na putu je za nešto prava – možda nije za „živeli su srećno do kraja života“, ali za učenje nekih važnih životnih lekcija jeste, i to je suština moje priče u ovom romanu.

Da li sudbina zaista postoji ili je čovek sam kreira?

Verujem da svi mi svojim izborima i načinom razmišljanja kreiramo „sudbinu“ u sadašnjem životu. Takođe, verujem i u prošle živote, i u to da se nedovršeni odnosi nastali u prethodnom životu nastavljaju u ovom. Jednostavno moramo da doživimo taj susret sa „karmom“, ali kako ćemo reagovati kada do toga dođe – to je isključivo naš izbor.

Neke stvari i neki ljudi prosto nam se dese.

U drugom romanu „Odraz u ogledalu“ govorite o trenutnim društvenim problemima. Na koji način ste uspeli da te deformitete objedinite u jednu knjigu?

Drugi roman se žanrovski i stilski razlikuje od prvog, tako da ukoliko pročitate oba imaćete osećaj da ih je napisala potpuno druga osoba. Nekoliko godina sam živela van Srbije i kada sam se vratila ovde, doživela sam veliko neprijatno iznenađenje. Svakodnevno, sa svih strana, do mene su stizale samo obeshrabrujuće vesti. Nezaposlenost, bela kuga, otpuštanje trudnica, mladi i talentovani ljudi odlaze iz Srbije, nasilje u porodicama, površnost u međuljudskim odnosima… To su sve teške i demotivišuće teme koje su uticale na mene da u nekom trenutku klonem duhom. Iako sebe smatram pozitivnom osobom, punom energije, pod uticajem svih dešavanja u okruženju, u nekom trenutku sam izgubila veru u bolju budućnost u našoj zemlji. Gledajući ljude oko sebe vidim da se previše plaše, da su apatični, i da okreću glavu u stranu kada vide nepravdu, nepoštovanje prava i zakona… Nadam se da će uskoro doći vreme da se ljudi trgnu i reaguju na ovakve stvari.

Svi se bunimo, a nikako da preuzmemo  inicijativu…

Nažalost, podrška ljudima koji hoće nešto da promene zasniva se na lajkovanju njihovih statusa na društvenim mrežama. Kada ti ljudi pozovu druge da se uradi nešto konkretno, onda se priča završi na pet dobrovoljaca, od hiljadu lajkova. Ono što bi svakako valjalo učiniti jeste da radimo na sebi, da ma koliko nam se servirale loše vesti i sve oko nas izgledalo beznadežno. Zbog sebe samih je dobro da zadržimo pozitivan stav, da gledamo u svoje želje, i da svojim primerom utičemo na promenu u društvu. Budi promena koju želiš da vidiš, reče Gandi.

Može se reći da je roman ipak nastao sa namerom.

Da. Ovaj roman je satirična, kriminalistička priča koja govori o zamršenom slučaju pljačke državne APP (ako prođe prođe) banke. Na njemu rade inspektor Božović i njegov pomoćnik Draganče. Svi likovi iz romana su na neki način uključeni u slučaj, tj. osumnjičeni su za pljačku i ubistvo koje se tom prilikom desilo.

„Odraz u ogledalu“ u kratkim crtama?

Roman možemo podeliti u tri sloja. U prvom je rešavanje napetog i do kraja neizvesnog kriminalističkog slučaja, dok je drugom sloju upravo ta priča o Srbiji danas. Kada pogledate korice knjige videćete da se čitava priča i njeni likovi nalaze na njoj, prikazani kao karikature. Čitaoci će se naći usred sukoba modernih i tradicionalnih vrednosti. Boje modernih vrednosti brani jedna od glavnih junakinja, bankarska službenica Nini Lamboržini, kojoj su uzor starlete, koja je okrenuta samo materijalnim vrednostima i vodi paralelni život. Njen dečko – Joca bilder, dobar je momak, ali sticajem okolnosti i radi uklapanja u društvo i trendove, morao je da postane „opasan“. Tu je i Slađan zvani Ljiga. Biseksualac, stipsa, Ninin kolega. Privatno je nezadovoljan, a sklonost ka oba pola krije od drugih kako ga ne bi osudili. Kao i ostali predstavnici modernih vrednosti, okrenut je samo sticanju materijalnog. Poslednji predstavnik tih vrednosti je tridesetogodišnji Nenad, besposličar koji živi na račun svojih roditelja, i u slobodno vreme kraducka. Želeo je da postane fudbaler, ali ga je povreda u tome sprečila.

A predstavnici starije generacije i tradicionalnih vrednosti?

To su Nenadovi otac i majka – Sveta i Milunka. Sveta radi kao čuvar u APP banci, iako je u penziji, kako bi ih prehranio.

Tokom pljačke se desilo i ubistvo. Ali neka čitaoci malo dublje zavire u taj slučaj… Jednostavno rečeno, ovaj roman je takav da ćete se i smejati i plakati.

Promocija romana “Odraz u ogledalu”

Ovaj roman je savremenik generaciji milenijalaca. Da je živo biće (vaše dete), kako biste ga vaspitavali da se ne utopi u ruglo realnosti?

Volela bih da sadašnje vreme ostane samo u romanu. Da nakon toga, kako završite sa čitanjem, krene neko bolje vreme. A mi da se nakon desetak godina prisećamo današnjice samo kroz ovu knjigu, sa osmehom.

Vidimo da je ovo neka vrsta savremene satire. Da li ste tako mislili i na početku pisanja?

Recimo da sam počela sa pisanjem kriminalističkog romana, ali su me junaci naveli da u njihove dijaloge ubacim duhovite momente. U knjizi sam dosta koristila i neke šale i viceve koji nisu moji, a sve zbog autetničnosti podneblja sa kog ovi likovi dolaze. Smatram da naš narod ima humor kao izvozni brend.

Kada sumiramo utiske, shvatamo da nije sve idealno, da smo u mračnom tunelu. Vidite li vi svetlost na njegovom kraju?

Apsolutno. Bezbroj puta se ponavljam, ali je jednostavno tako. Ljudi treba prvo da se okrenu sebi. Da rade na sebi i onome što njih čini srećnima. Mi treba da se promenimo da bi svet oko nas bio bolji, da se okrenemo vrednostima koje nas čine ljudskim bićima. Toga za sada kao da nema. Svi smo pokriveni nekim maskama zarad profita i slave, nametnutih vrednosti. Želimo da nas ljudi vide kao poznate i priznate, iako to nije put ka istinskoj sreći. To nismo mi, već se samo uklapamo u nešto što nam je spolja servirano.

Neka se ovaj razgovor završi u ritmu pozitivnih vibracija. Šta za vas predstavlja dobar vajb?

Moje pozitivne vibracije, želja i snaga dolaze iz mog privatnog života, od mog deteta. Za mene dobar vajb je to kad sam u društvu svoje ćerkice, kada nas dve nešto zajedno radimo, kada se grlimo i pokazujemo ljubav jedna drugoj. To je iskrena, neprolazna ljubav. Naravno, ima tu i drugih ljudi, prijatelja, poznanika koji donose osmeh u moj život,  kao i pisanje koje će zauvek biti deo mog bića.

Ukoliko želite da se družite sa Katarinom i saznate nešto više o njenom drugom romanu “Odraz u ogledalu”, to možete učiniti na štandu Književne omladine Srbije na 63. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Katarina će potpisivati knjigu 27. i 28. 10 u 16h.

Izvori fotografija:  arhiva Katarine Krstajić