Autor intervjua: Petar Mitrić
Film „Kralj Matijuš Prvi“ Jasmine Vojcik labavo je zasnovan na istoimenoj knjizi pisca, pedagoga i preživelog Holokausta Janjuša Korčaka, o mladom princu koji preuzima presto nakon iznenadne smrti svog oca. Rezultat je posmatrački dokumentarac visoke lepote sa snažnom porukom za sve generacije. Nakon uspešne svetske premijere na festivalu Hot Docs u Torontu i nacionalne premijere na Millenium Docs Against Gravity u Varšavi, beogradska publika ima ekskluzivnu priliku da pogleda ovaj izvanredni dokumentarac na 18. Beldocs festivalu.
O filmu koji briše granice između dokumentarne forme i poezije svakodnevice, o empatiji, obrazovanju, strahu, ali i nadi – razgovaramo sa rediteljkom Jasminom Vojcik, autorkom posvećenom umetnosti iz perspektive deteta i borbi za glas onih koji se često ne čuju.
Pre svega, hvala vam na tako delikatnom i prelepom filmu, koji će ostati duboko u sećanju, baš kao i fragmenti detinjstva koje čuvamo urezane duboko u svesti. Film je u potpunosti nastao u porodičnom krugu, sa vašim ćerkama Leom i Zojom kao glavnim likovima i njihovim ocem kao snimateljem. Koliko je vremena bilo potrebno za snimanje filma, s obzirom na to da pratimo proces odrastanja tokom celog filma?
Film je sniman pune četiri godine, ali je duže bio u razvoju (ideja potiče još iz 2018. godine).
Pretpostavljam da ste imali ogroman materijal kojim ste morali da se bavite. Da li je tokom procesa postojao unapred napisan scenario, ili je film procvetao u montaži?
Scenario nije nastajao na klasičan način. Više je bio odgovor na zapisivanje situacija koje su se dešavale između devojčica i pokušaj da ih dramaturški oblikujemo. U početku je to bila njihova priča o knjizi, njihovo igranje s njom. Postepeno je to odbačeno u korist razgovora, misli, strahova, teskoba. Veći deo filma nastao je kasnije u montaži i iz situacija koje su se tada dešavale između sestara. Tokom godina radili smo mnogo radionica sa različitim grupama dece, koja na kraju nisu ušla u film. Želeli smo zaista da damo glas deci, umesto da prikazujemo situacije koje iniciraju odrasli. Montažerka (Ana Garnčarčik) ušla je u proces prilično rano, tako da je upoznavala materijal u hodu.
Snimanje je trajalo prilično dugo, pa gledalac može da prati promene u izrazu i ponašanju devojčica. Jedna od ključnih tačaka u filmu je blagi sukob između Lee i Zoje pred kraj.
Sukob je počeo da se javlja kako Zoja odrasta. Ona se izoluje od svoje sestre, provodi više vremena uz knjige jer jednostavno zaboravlja kako je to igrati se…
Bavite se empatičnim obrazovanjem i razvijate originalne prakse za umetnički izraz dece. Možete li podeliti neka zaključna zapažanja i šta ste naučili kroz ove radionice?
U svojoj metodologiji postavljam okvir bezbednosti, pravila koja važe i za odrasle i za decu (radi njihove međusobne sigurnosti), a često ih zajedno sa decom i kreiramo. Zatim slušam decu, posmatram i slušam ih. Zajedno kroz umetnost (sve oblasti umetnosti, one koje deca trenutno žele) stvaramo razne svetove. Iniciram i vodim „Dečje novine“, gde deca mogu slobodno da se izraze, stvaraju uvodnike, tekstove i crteže. Radim interdisciplinarno i trudim se da dam deci agenciju i subjektivitet, tretirajući ih kao su-stvaraoce i pozivajući ih na dijalog. Od dece učim svakog dana – njihovu iskrenost, otvorenost, ljubav prema prirodi i zaštiti onoga što nam je dragoceno. Ali i pažnju prema svemu što nas okružuje u trenutku.
Odlučili ste da u filmu ne bude odraslih, osim kao tihih posmatrača iza kamere. Da li je to bila namera od samog početka?
Veoma mi je bilo stalo da dam glas deci, da posmatram njihov svet. Radionice (kojih je bilo dosta tokom procesa stvaranja filma) su uvek na neki način bile vođene od strane odraslih, navođene, a meni je bilo važno da se u potpunosti uronim u dečji svet. Do toga sam, naravno, došla tokom snimanja, prateći likove, a ne od samog početka.
Prisutnost rata je snažna i u romanu i u filmu. Janjuš Korčak je roman napisao posle Prvog svetskog rata i na neki način ga posvetio svoj deci koja su pretrpela teške traume i gubitke. U vašem filmu devojčice su svesne punog razmera invazije na Ukrajinu, koja se dešava odmah preko poljske granice. Da li vam je bilo teško da govorite o tim temama i na neki način uništite nevinost u njihovim pogledima?
Jakub i ja godinama odgovaramo na sva pitanja koja nam postavljaju naše ćerke. Naravno, trudimo se da odgovore prilagodimo njihovom uzrastu. Pratimo ih kroz teške emocije – kao što su strah, anksioznost, očaj, kao i situacije kada se osećaju ugroženo ili kada se desi smrt psa. One vide i naše emocije, naše strahove i znaju da i nas to pogađa. Jednostavno smo tada zajedno u tome. Ponekad, naravno, postavljamo sebi pitanje: šta možemo da uradimo? Da li moramo ostati pasivni, bespomoćni, ili možemo pomoći na bilo koji način (odlaskom na protest podrške, volontiranjem, pomaganjem).
U istom smislu, vidimo te zastave koje devojčice mašu kroz film. Šta one simbolizuju?
Zelena zastava je zastava iz knjige. U „Kralju Mateji Prvom“ postoji citat kada mladi kralj prolazi kroz šumu i misli da deca treba da imaju svoju zastavu, i da ona treba da bude u boji prirode, koja deci daje sve što im treba. On takođe dodaje da deca, poput radnika, treba da imaju svoju zastavu. Tako da je druga zastava crvena (i to je omaž mom prethodnom filmu: „Simfonija fabrike Ursus“ o etosu radnika u fabrici traktora Ursus, o pamćenju tela). Ali takođe, kako Lea kaže, zastave simbolizuju dečji protest.
Čudno je koliko malo znamo o ovoj novoj Generaciji Z. Ovde u Srbiji, veoma smo ponosni na njihovu pobunu protiv korupcije i njihovu odlučnost u borbi za slobodu i jednakost za sve. Da li ste imali priliku da pratite najnovije studentske proteste širom Srbije?
Naravno da sam čula za studentske proteste u Srbiji! Mislim da su oni prava promena. Baš kao i Pokret Poslednje generacije u Poljskoj, ili mnogi drugi studentski pokreti širom sveta. Tužno je što smo mi – odrasli – doveli svet do takvog stanja da oni sada moraju da se bore za normalnost, da spašavaju planetu. Mi smo ti koji bi trebalo da se borimo za njih, da im pomažemo, damo im glas i pažnju, da ih aktivno slušamo i sledimo njihov put.