Ona je talentovana fotografkinja, svestrana, pokretna kreativna energija koja smatra da je život prekratak kako bi ga provela tragajući za savršenstvom. U svojim radovima prikazuje prirodnu lepotu, iz modela izvlači ono najbolje i što je najvažnije, u njima budi samopouzdanje – ispred njenog objektiva, one se osećaju sjajno, baš onakve kakve jesu. Ne bismo dužili dalje jer će vam se ona najbolje predstaviti. Upoznajte Ivanu Džamić, mnogima poznatiju kao Dživ.

Kaži nam za početak ko je Ivana Džamić?

Ivana Džamić je fotograf, psiholog po struci i copywriter po zanatu. U stvari, možda je najbolje reći da sam kreativna osoba koja obožava da radi sa ljudima.

A ko je @dziv_?

Dziv predstavlja veliki, ako ne i najveći deo mog kreativnog JA. Dziv je hrabra i uvek spremna na nove avanture i zauvek zaljubljena u fotografiju.

Ivana Džamić lično – večiti zaljubljenik u fotografiju

Postoji li neka razlika između njih dve?

Ne bih rekla da postoje neke značajne razlike. Verujem da sam vremenom sazrevala i učila da budem bolja svakim danom, što je rezultiralo time kakva sam danas, ma kojim god me imenom zvali. Možda je Ivana za nijansu racionalnija od Dziv. (smeh)

Kako je počela tvoja fotografska karijera? Ko je bila prva osoba koja je stala pred tvoj objektiv i podržala te u umetničkim snovima?

Moji počeci su se dogodili pre skoro devet godina i evo teško mi je i sama da poverujem da je prošlo toliko vremena, jer mi se čini kao da je bilo juče kada sam napravila svoju prvu fotografiju. Moram da priznam da veliki deo svog uspeha dugujem svojim roditeljima, koji su me podržali kada sam rekla da želim da se bavim ovim.

         

Oni su između ostalog i prvi koji su stali pred moj objektiv i čak i imam sačuvane te fotografije negde. U periodu kad ste tinejdžer, još uvek se pronalazite i tragate za onim što može da vam okupira vreme na pravi način. Imala sam sreće, pa je fotografija pronašla mene u tom osetljivom dobu i sigurno promenila moj život na bolje.

Sećas li se svog prvog većeg projekta? Kako si se osećala nakon toga, o čemu si razmišljala?

Uh, da! Imala sam veliku tremu, jer je to ujedno bio moj prvi zarađeni novac. Mislim da je bilo u pitanju fotografisanje enterijera, i znam da sam jako želela da ostavim dobar utisak i dam sve od sebe. I dan danas, pred svaki nov projekat imam ogromnu tremu. Ali, to je ona trema koja ne parališe, već naprotiv motiviše i čini me jako srećnom, jer znači da i dalje ovaj posao radim iz ljubavi.

Postoji li nešto karakteristično za tvoju fotografiju? Nešto po čemu bi svako mogao da prepozna tvoj rad?

Često mi ljudi sa kojima radim kažu da ih moj rad podseća na kombinaciju analognog i digitalnog. I mislim da su potpuno u pravu, jer sam uvek inspirisana vintage stvarima i moj prvi aparat jeste bio upravo analogni. Verujem da sam to prenela i na sadašnju fotografiju i da se taj uticaj primećuje. Volela bih da ljudi prepoznaju moj rad po inspirativnim portretima i emociji koju nose.

Šta traziš u svojim modelima? Postoji li nešto određeno što želiš da probudiš u njima? Nešto posebno što želiš da pokažes svetu kroz svoj rad?

Svojim modelima prvenstveno uvek tražim da mi veruju. Smatram da je svaka od žena sa kojom sam imala prilike da radim posebna i da nosi neku svoju specifičnu harizmu i energiju. Ono što želim da probudim u njima je samopouzdanje.

Veliki sam borac za prirodnu lepotu, a ponajviše za onaj osećaj da se dobro osećaš iznutra. Upoznala sam mnogo devojaka, za koje bi objektivno svako pomislio da su lepe, ali nažalost, one nisu zadovoljne sobom. Za mene bar, život je prekratak da bih konstantno tragala za savršenstvom.

Znamo da je ovo već izlizano pitanje, ali uvek i iznova zanimljivo – Šta je ono što te inspiriše kao fotografa? Šta te “radi”, uzbuđuje, pali unutrašnji prekidač strasti?

Naprotiv, smatram da je ovo kod svakog od nas vrlo individualno, pa i kod mene. Verovali ili ne, često me inspiriše neka jaka scena u filmu, ili spot. Postoje izvesne plejliste koje kada pustim, momentalno poželim da uzmem aparat i odem da stvaram. Moj veliki pokretač su neminovno i ljudi. Ljudska priroda mi je večita enigma, pa mi je stoga i veliki izvor inspiracije.

Kažu da ljudi koji se bave fotografijom često svet oko sebe vide kroz idealne kadrove. Da li je to istina? Viđaš li po ulici savršene prizore koje bi ufotkala, čak i kada si iz kuće izašla bez fotoaparata i namere da fotkaš?

Iako bi bilo sjajno, najčešće najbolje i najlepše kadrove ne možeš da zabeležiš aparatom, već da ih doživiš svojim očima i potpuno im se prepustiš. Fotografija je divna umetnost, ali ništa ne može da se poredi kada zalazak sunca u potpunosti doživiš bez aparata ili telefona. Kao umetnica, uvek tragam za lepim kadrovima, ali kao čovek, uvek pokušavam da nađem balans između idealnog i realnog.

     

…kada doživljava svet svojim očima

Koliko ti je Instagram pomogao u promociji i kontaktima?

Jako! Instagram je sjajan alat za sve kreativne ljude koji imaju potrebu da se izraze na ovakav način. Mnogo talentovanih ljudi sam upoznala na ovaj način, a istovremeno dobila nove klijente i ponude za posao. Jednostavno obožavam da čujem feedback od ljudi koji prate moj rad, i da se povežem sa njima i naučim nešto novo.

Koristiš li još neku mrežu za deljenje svojih fotki koju bi preporučila i ostalim mladim fotografima?

Kada sam počinjala koristila sam “Flickr” i “Tumblr” i toplo bih preporučila svim budućim fotografima da kače svoje radove tu.

Zaposlena si u austrijskoj organizaciji Lomography koja je posvećena analognoj, eksperimentalnoj i kreativnoj fotografiji. Ispričaj nam nešto više o tome – kako si došla do njih, koja su tvoja zaduženja, jesi li upoznala neke inspirativne ljude, kako se osećaš kao deo njihovog tima, da li posao obavljaš putem interneta ili…?

Upravo dolazimo do onog dela – copywriter. Mislim da ne postoji konkretan prevod u srpskom jeziku, ali bih definitvno svoju poziciju opisala kao osobu koja je zadužena da pravi kreativan sadržaj za web. Za Lomography sam znala još od prvog trenutka kada sam uzela aparat u ruke. Fotoaparati koji oni proizvode su malo parče neba koje dobijete perfektno upakovano i funkcionalno.

Da mi je neko rekao pre par godina da ću pisati za njihov online magazin i biti junior projekt menadžer, verovatno bih se samo nasmejala. Kada su otvorili konkurs za copywriter-a, odlučila sam da uradim nešto drugačije i rizičnije, jer svakako nije u mojoj struci. Biti deo njihovog tima je divan osećaj, jer smo se vremenom svi upoznali i sada radimo kao jedno, čak i na suprotnim delovima sveta. Moje omiljene koleginice su sa Filipina i redovno se čujemo, čak i kada ne radimo.

Diplomirala si psihologiju i moramo priznati – zanimljiv spoj interesovanja. Da li postoji nekakva spona između ove dve grane? Pomaže li ti psihologija da još više razviješ svoj pogled na svet u kome živis? Da sagledaš dublje neke svakodnevne uobičajenosti i pretvoriš ih u umetnost? Imaš bolju konekciju sa svojim modelima?

Glavna spona su upravo ljudi. Psihologija je u velikoj meri promenila mene kao osobu i naravno moj pristup ljudima oko sebe. Pomogla mi je da kroz fotografiju nađem svoj cilj i šta je ono što želim da postignem kroz svoj rad. Smatram sebe srećnom, jer sam izrasla u osobu kakva sam htela da budem i psihologija je u velikoj meri uticala na to.

Šta radiš kad ne fotkaš?

Gledam Netflix! (smeh) Obožavam serije i filmove i uglavnom uveče kada završim sve poslove dam sebi oduška da gledam ono što volim. Treniram kikboks, idem u bioskop, pijem kafe sa prijateljima i jednostavno punim baterije za nove projekte.

Podjednako kreativna i kada je ispred objektiva

Može li u Srbiji da se živi od fotografije?

Može, ako vam fotografija nije glavni izvor prihoda. Živimo u zemlji u kojoj prosečne plate nisu dovoljno velike da možete da priuštite profesionalno fotografisanje, a i sa druge strane, mnogi veruju da umetnost ne bi trebalo da se naplaćuje, što celu stvar čini težom. Ali, nije nemoguće, ja radim dva posla i ne odustajem ni od jednog. Rad i upornost pre svega!

Gde vidiš sebe za 10 godina – kao psihologa ili fotografa? Ili ne želiš da izabereš samo jedno?

Iskreno, za 10 godina sebe vidim sa petoro dece na nekom divnom mestu van grada, gde mogu da stvaram i radim ono što volim, ali istovremeno i budem dobra majka. I dalje verujem u prave vrednosti i pokreće me ta vizija mene za 10 godina, čime god da odlučim da se bavim. I psihologija i fotografija su deo mene i ostaće tako zauvek.

-vajbish part-

U kojoj muzici uživaš?

Coldplay, Banks, Years&Years i mnogi drugi. Od YouTube kanala koje preporučujem to su Majestic i Chill Your Mind. Obično ih puštam kada radim, a trenutno moj omiljeni muzički pravac je New Retro Wave. Obavezno poslušajte.

Omiljeni film i zašto?

“Neki to vole vruće” zato što mogu da ga gledam hiljadu puta i svaki put će mi izmamiti osmeh na lice.

Omiljena knjiga?

Ranije “Lovac u žitu”, a sada “Koliba.”

Omiljena ulica/mesto u Beogradu i zašto?

Jako volim Beograd, ali moje omiljeno mesto i ulica su ipak u mestu u kome sam se rodila, Vrnjačkoj Banji.

Gde odlaziš kad hoceš da budeš potpuno sama?

Uzmem svoj ranac i slušalice, pustim omiljenu plejlistu i šetam dok ne naiđem na neki zanimljiv kafić u kome sednem da popijem kafu. Obožavam da pijem kafu sama.

Šta baš izrazito ne voliš?

Sujetne i izveštačene ljude. U stvari, ne volim zle ljude.

Čega se plašiš?

Mraka! Znam da je neverovatno da se osoba sa 25 godina plaši mraka, ali ta sam!

Nešto “čudno” što voliš da radiš, a smeš i da podeliš ovako javno?

Volim da nosim čarape dok spavam, čak i leti. Ne znam koliko je to čudno, ali verovatno jeste neuobičajeno, ali to sam ja – fotograf sa lošom cirkulacijom.

Tri male životne radosti?

Osmeh, zagrljaj i kafa!

I otkrij nam za kraj, šta je za tebe dobar vajb?

Za mene je dobar vajb kada sam okružena ljudima koje volim i kada uživam u sadašnjem trenutku, bez razmišljanja o tome šta nosi budućnost.

Fotografije:

Ivana Džamić

Filip Zrnzević